Trebam te. /h.s./ /zavrsena/

58.

Evo me nakoj jednog veka... zao mi je zbog toga i hvala vam na strpljenju!

Sophia

"Sophia?", cula sam glas majke koja je stajala na stepenicama.

"Mama!", viknula sam kada sam podigla pogled sa kutije i potrcala joj u zagrljaj.

"Oh.", bilo je sve sto je rekla dok sam je grlila.

"Nedostajala si mi.", rekla sam sa izdahom.

"I ti si meni Sophie. Udjimo u kucu. Hladno je.", pogleda sam oko sebe i videla da sneg pada sve jace i jace.

"Hajdemo.", rekla sam i nogama par puta preko otiraca. Moje cizme su prerivene snegom celom duzinom.

"Caj?", upitala me je kao da zna odgovor.

"Caj.", rekla sam iako nisam zelela. Neke stvari su se promenile od kada sam napustila ovo mesto. Ali opet, ne zelim da je povredim ni u kojem smislu.

Piti caj ne znaci vracanje starih uspomena za mene. U osnovi, caj me veze za ovo mesto.

Nikada nisam htela da me iste navike vezu za vise od jednog mesta ili osobe. Svako od njih je poseban za mene i ne zelim to da delim ni na kakav nacin.

Isti slucaj je i sa cajem. Illionis je mesto gde sam za ceo zivot popila vise caja nego prosecna osoba vode. Chicago je mesto gde bismo Styles i ja isli na kafu ili toplu cokoladu.

Pretpostavljam da sam previse jednostavna osoba. Za srecu je potrebno malo, kazu ljudi. Meni nije potrebno ni toliko. Jednostavno je. Ako me nesto cini srecnom, tako je uvek i zauvek.

Nedostaje mi on.

"Zasto si se zamislila?", cula sam majcin glas kada je postavila solju caja na sto.

"Razmisljam o rodjendanu.", rekla sam sa laznim ali dobro odglumljenim smeskom i pocela da hladim caj.

"Covece kao da je bilo juce.", rekla je i donela fotografiju mog prvog dana ikada. Fotografiju uslikanu tik nakon mog rodjenja.

"Da, cini se tako.", rekla sam i pogledala je kako gleda u malu mene sa setom u ocima.

Ne znam sta sam uradila da zasluzim nju kao majku.

"Secas li se svog sestog rodjendana kada ti se svidjao onaj decak pa si mu rekla da je on tvoja rodjendanska zelja?", rekla je suzdrzavajuci se da se ne krene smejati.

"O maj daj mama! Ne podsecaj me!", viknula sam. To je bio jedan od najsramotnijih dogadjaja zabelezenih u mom zivotu.

"Oh molim te!", rekla je cerekajuci se.

"Nedostajalo mi je ovo.", dodala sam otpijajuci mlak caj.

"I meni je.", rekla je kao da je planirala to da kaze ali se plasila. Ne krivim je. Nisam bila bas najbolja osoba pre.

"Gde je tata?", upitala sam bez ikakvog osmeha. Trazila sam nacin da to pitam od kada sam dosla ali nisam nasla onaj pravi.

"U sobi.", rekla je nakon par sekundi kada je shvatila sta sam pitala.

"Kako je?", izgovorila sam premisljajuci se.

"U redu.", rekla je slegnuvsi ramenima.

"U redu?", ponovila sam pitanje zbunjenim tonom.

"Oporavlja se."

"Mama, tata ima karcinom.", rekla sam nadajuci se da ona shvata koliko je situacija ozbiljna. A na kraju krajeva, rekla sam to u nadi da ce shvatiti da vise nisam mala devojcica kojoj mogu da mazu oci da bi je zastitili.

Mislim da bi svaki sledeci pokusaj takve prirode bio neuspesan nakon godina pakla koje jos uvek nisu usle u sastav moje proslosti, nazalost.

"Nije nemoguce Sophia.", rekla je skrivajuci ljutnju.

"U redu.", rekla sam kroz izdah. "Kada mogu da ga vidim?"

"Sutra, sada spava. Mislim da bi bilo najbolje da i ti odes da spavas. Pretpostavljam da je put bio dug."

"Duzi nego sto mislis.", rekla sam sa setnim smeskom kada sam se setila da je Styles zaustavio voz da bi mi rekao da me voli.

"Laku noc onda.", osetila sam ruke oko svog tela koje su me vratile u realnost.

"Laku noc mama."

Harry

"Daj mi jebenu adresu!", vikao sam na Stellu kada je odbijala da mi da Sophiinu adresu.

"Ne mogu Harry. Zao mi je.", rekla je tuznim pogledom.

"Molim te Stella!"

"Zao m-"

"Nije ti zao!", prekinuo sam je, "Da ti je zao, sada bi mi dala jebenu adresu. Sta zelis da radim, da te molim na kolenima!?", vikao sam sa rukama u vazduhu.

"Harry, Sophia je bila veoma jasna. Ne zeli da vidi ikoga od nas. Rekla mi je da njenu adresu smem da dam nekome samo u hitnim slucajevima.", rekla je i slegnula ramenima.

"Jebem ti Stella. Ovo jeste hitan slucaj!"

"Harry. Opusti se. Do pre par sati si rekao da je sa vama gotovo a sada imas izgovore.", pogledala me je ispod oka.

"Ne razumes, ovo zaista jeste hitan slucaj."

"Da li neko umire?", pitala je.

"Ne.", odgovorio sam.

"Da li je neko umro?"

"Pa ne.", koristio sam isti odgovor.

"Da li gori Zemlja?"

"Ne jebote!"

"Vidis? Nije hitan slucaj. A sada, odlazi. Zelim da spavam.", rekla je zatvarajuci vrata.

"Stel-", rekao sam ali ona ih je zalupila pred mojim nosem. E pa nece moci ovako. Nastavio sam da lupam kao idiot.

"Ne idem dok ne otvoris.", vikao sam i lupao sve jace.

"Sta!?", rekla je iznervirano kada ne otvorila vrata.

"Sta sta? Dosao sam ovde sa jednim razlogom.", rekao sam trenutno najocitiju stvar na svetu.

"Harry, ne znam da li trebam da ti crtam, ali ovo nije hitan slucaj. Pretpostavljam da samo zelis da je jebes kao i obicno.", rekla je opusteno.

"Molim?", uvredjeno sam pitao.

"Sta? Zar nije tako?"

"Ne zaboga Stella! Za koga ti mene smatras?", upitao sam glasno.

Podigla je obrve upitno.

"Nebitno...", rekao sam, "A sada, adresa."

"Harry, ovo nije hit-"

"Hitan slucaj, bla bla bla. Mani me toga. Da si prava prijateljica, znala bi da joj je danas jebeni rodjendan.", nisam nameravao ovo otkriti s obzirom da znam koliko Reed ne voli rodjendane ali ova glupaca ide predaleko.

"Sta?", tiho je upitala.

"Upravo tako. Adresa.", rekao sam a ona je bez protivljenja otisla u kucu, uzela papir i olovku, napisala adresu i predala mi je.

"Hvala.", rekao sam i ostavio je zbunjenu na vratima.

______

Blizimo se kraju. Pisite misljenja...