Trebam te. /h.s./ /zavrsena/

56.

Sophia

Sedim u autobusu dok smo na pauzi i pisem dnevnik. Put je trajao duze nego je trebao zbog loseg vremena. Mogo duze. Toliko dugo da je sada sat vremena pre ponoci.

'Volela bih da osetim ruku na ramenu i glas koji mi govori da se probudim. Volela bih da je ovo samo san i da je moja stvarnost drugacija ali nije tako. Ovo nije san a ti vec dugo nisi u mojoj stvarnosti.'

Napisala sam i pogledala kroz prozor. Sitne pahulje nosi vetar bez smera. Bez destinacije, bez cilja.

'Svako vece pred spavanje pomislim na tebe. Bezbroj puta sam uhvatila sebe kako sapucem mesecu i mislim na tebe. Kako se kajem za svoje greske i kako zelim da se vreme vrati. To je nemoguce, znam. Lepo ljudi kazu, razmisli dva puta pre nego sto nesto uradis. Niko nije kriv za moje greske. Niko sem mene.'

Promenila sam pesmu na telefonu i nastavila borbu sa unutrasnjim demonima.

'Nisam sigurna cije su ovo reci ali potpuno stojim iza njih: ~Patnja je pozitivan element u ovom svetu. Zapravo, to jedina veza izmedju ovog sveta i pozitivnosti.~ Znas, moja patnja je licemerna, bas kao i sve sto osetim ili pomislim. Uverila sam se vise puta u cinjenicu koliki sam ja zapravo licemer. Ne dopada mi se svet u kom zivim ali evo me, tu sam. Mrzim svoje poroke ali uvek im se vratim. Ne verujem u Boga ali se svejedno molim. Patim ali ta patnja nije stvarna vise. Osecam se kao da patim jer je red da patim. Vise ne znam ko sam. Ne osecam svoje telo. Postajem neko drugi. Uvek sam mrzela sebe ali ova mrznja je postala prevelika i za mene samu. Osecam da tonem dublje nego ikada pre. Ne osecam vise nista sto me je odrzavalo. Ne vidim tracak lepote u ovom svetu. Sva pozitivnost koju sam gajila kada sam bila dete sada je izbledela. Toliko toga imam da kazem ali ne znam kako. Toliko toga imam na pameti i toliko toga zelim pokazati ali ne znam kako objasniti. Lepo je Mesa Selimovic rekao: Mislio sam da sam savladao sitne slabosti u sebi. Ali, one ne nestaju tako lako i nisu tako sitne.
Zivot mi prolazi pred ocima a ja ne znam kako da ga zaustavim. Volela bih da prestanem disati. Olaksala bih sebi ali onda... ostavila bih i tih malo ljudi koji me vole. To ne mogu, to ne umem. Cesto se uplasim na pomisao o buducnosti. Ne znam koliko sam spremna na nju. Harry mi je jednom pustio Marleyevu pesmu u kojoj jedan stih govori da uprkos velike buducnosti ne mozemo zaboraviti proslost. Bez tebe dani prolaze mnogo sporije. Cine moj zivot tezim. A to je sve sa razlogom. Nekada pogledam ka nebu, valjda me pazis iako sam svesna da to nije ono sto sam zasluzila nakon svega.'

***

"Pa, Reed, opet se srecemo.", cujem zloban glas sa druge strane slusalice dok spustam kofere na trotoar pored autobuske stanice u mom rodnom gradu, Illionisu.

"Izgleda.", kazem kroz izdah dok mi se krupne pahulje uplicu u kosu.

Decemabr i taj dan.

"Na skali od jedan do deset, koliko ti je bilo tesko lagati tvog Stylesa?", upitao je.

"Nisam ga lagala.", odgovorila sam.

"Mislim da jesi.", rekao je prekorno.

"Ti uvek sve znas. Kako to da sada gresis?"

"Lepo si rekla, ja sve znam a znam i da si ga lagala."

"Nisam, rekla sam mu da idem jer nije bezbedno za njih.", rekla sam na sta se on bolesno glasno nasmejao.

"Ne govorim o tom kukavickom potezu, Reed."

"Nije kukavicki. Pokusavam da ih spasem problema koje ti uzrokujes."

"Aplauz!", rekao je aplaudirajuci u slusalicu, "Da li zelis da te nagradim za ovaj silno plemenit potez?"

"Imas problem."

"Zanemaricu tvoj pokusaj provokacije i ovu jeftinu uvredu. Mislis da ih spasavas ali si u stvari samo sebicna. Ne zelis da prezivljavas taj bol vise. Ali pogodi sta? Bol je sve sto imam za tebe.", rekao je mirno.

"Shvatila sam tvoje namere.", rekla sam.

"Vidim da se pravis pametna. Ma hajde, danas sam dobrog srca pa cu zanemariti ovo okolisanje. Pitacu direktno. Zasto si lagala Harrya o nacinu Beccine smrti?", pitao je i svaka kap krvi u meni se zaledila.

Nisam progovarala. Reci nisu bile dovoljne. Nisam znala kako da odgovorim. Ni na kraj pameti mi nije pala cinjenica da se o tome radi.

"Zasto sutis, Reed?", gorko je pitao

"Ne zovi me tako.", procedila sam kroz zube i dalje svesna da to nije ton kojim trebam da razgovaram sa njim.

I dalje imam sta da izgubim.

"Jesi li sigurna da je to recenica kojom odgovaras, meni?"

"Ne.", odgovorila sam kukavicki.

Ja sam nista vise od obicne kukavice.

"Lepo. Vratimo se na ono vaznije. Zasto si ga lagala?"

"Nisam zelela da zna istinu.", rekla sam sedajuci na mokru klupu.

"Ti znas da sam ja mocan?"

"Da ."

"Ti znas da ja mogu da se postaram da ti zivot propadne?"

"Da."

"Ti znas da cu ti ga unistiti, zar ne?"

"Da."

"Ono sto ne znas je da ja znam jos neke detaljcice koje navodno niko ne zna. Na primer od cega tacno je umrla.", rekao je a mene je jeza hvatala. Decembarski vazduh postao je ledeniji a oko mene nije postojalo nista. Znala sam da je moja mizerija beskonacna ali duboko u sebi sam se nadala da ce joj doci kraj.

"Pa, bilo je lepo saradjivati sa tobom Sophia Reed.", rekao je kada je shvatio da je sada u citavoj prednosti.

________

Sta mislite, o kojem to danu Sophia govori?