Trebam te. /h.s./ /zavrsena/

27.

/procitajte obavestenje na kraju nastavka/

Sophia p.o.v.

Probudila sam se. Potpuno sama u potpuno zamracenoj sobi. Otisao je. Bas kao sto svi odu. Valjda sam navikla. Ne znam. Alex me je ostavio. Ona me je ostavila. Svi prijatelji koje sam imala... ostavili su me.

Ostavljala sam i ja. Ostavila sam porodicu. Na kraju krajeva, nisam bolja od ostalih.

Uzimam telefon i okrecem broj koji nisam vec dugo dugo. Ashley. Moja polovina. Moja sestra. Podizem roletne i pustam malo svetlosti da udje u sobu dok palim svetlo.

"Soph?", upitala je boja bojazno. Verujem da nije ocekivala da cu pozvati.

"Ash..."

"Da li si to zaista ti?", upitala je a moje oci pustile su suze da teku. Tako mi nedostaje. Svi oni.

"Ja sam Ashley."

"Sophia... nismo se cule mesecima. Zasto se nisi javljala na pozive? Zvala sam te milion puta."

"Ucila sam. Vreme je ispita i to. Znas i sama...", lagala sam. Nisam zelela da cuju moj glas dok se ne promenim.

"Ne verujem ti ali ti oprastam. Ipak si pozvala. Nakon svega. Znas kako se kaze, bolje ikada nego nikada. Nedostajes mi."

Pricale smo satima. Nadoknadile smo par prethodnih meseci. Pa, onoliko koliko je to bilo moguce.

I dalje ima najveci prosek na koledzu. I dalje svira klavir. I dalje je sa Nathanom u dugogodisnjoj, srecnoj i harmonicnoj vezi. Majka, otac i Louis, nas brat, su ponosni na nju. Ona je sve sto ja nisam bila i verovatno necu biti. Ne u toj meri.

"Pricaj mi o Louisu. Kako je on?"

"Uf Soph. Znas gde da pogodis."

"Zasto?", nasmejala sam se.

"Prekinuo je sa Alice. Ne podnosi to dobro."

"Ma daj Ash. Kao da ne znas naseg brata. Veliki gospodin ali jos veci zenskaros. Prebolece to. Kao sto uvek uradi. Naci ce novu devojku, biti par dana sa njom, prebolece Alice i krenuce ispocetka. Kao i uvek."

"Ovaj put nije tako..."

"Ma on samo drami zaboga..."

"50/50, rekla bih."

"Kako je tata?"

"Um... u redu. Valjda.", poslednju rec je dodala ultra tiho.

"Da li je?", sumnjicavo upitah.

"Jeste.", laze.

"Ashley, sta mi ne govoris?"

"Slusaj Soph, moras nesto da zn-", prekinuo ju je dolazni poziv na mom telefonu.

"Ash, nazvacu te posle. Moram da idem.", brzom sam prekinula i javila se na sakriven broj. Ovo nece biti dobro.

"Halo?", rekla sam previse tiho sa previse strepnje.

"Koga to imamo ovde? Vidi vidi. Sophia Reed. Devojka iz Ilionisa. Glavna partijanerka i bludnica. Da li je tvoj decko tu sa tobom? Da li bi bio ponosam da zna kakva si osoba bila? Kakva osoba jesi i dalje samo to krijes?"

"Nije mi decko.", procedila sam. Ljutnja je prevladala strah. Na sekund.

"To je sve sto imas da kazes na sve sto sam ti rekao? Impresioniran sam. Tako brzo zaboravljas stare drugare? Sada sam vec razocaran, Reed."

"Ne zovi me tako."

"Oh, radicu sta zelim. Nisi ni svesna toga. Ali bices, kada upadnes u moje ruke. Ta bela spavacica mnogo lepo izgleda na tebi. Harry je jos nije skinuo? Cudno.", pogledala sam automatski ka svom telu. Kako znas sta sam obukla?

Prozor. Prozor je otvoren i roletne su podignute. Zaboga. Potrcala sam brze ka njemu ne gledajuci ko se nalazi ispred doma i posmatra me. Brzo sam navukla roletne.

"To nije bilo potrebno Reed. Zaista nije."

"O cemu se ovde radi? Zasto me uhodis? Sta sam ti skrivila? Cak te i ne poznajem?"

"Oh poznajes me, samo si bila previse nadrogirana te noci da bi me se setila. Ali da li ces se setiti nje? Rebecca? Da li ti to ime znaci nesto?", u tom trenutku, sva svetlost ovog sveta nije bila dovoljna da osvetli mrak u kom se nalazim.

"Becca...", tiho sam rekla.

"Ne zovi je tako kurvo.", trgnula sam se na njegove reci. Iako nije pored mene, iako ne prepoznajem glas jer je tehnicki obradjen i ne znam ko je ovo, plasim se do smrti.

"Ko si ti?", upitala sam.

"Secas se nje. Trebalo bi da se setis i mene Sophia. Bolje ti je. Jer, sto se pre setis mene, brze ces se izvuci. Ali pozuri, sat otkucava. Tik, tak.", bile su njegove poslednje reci.

Suze su oblile moje lice. Ovo je bilo sve cega sam se plasila. Rebecca. Nema poente ni da bezim. Ako su me pratili od Ilionisa do Chicaga, naci ce me gde god da sam. Polako sam svojim telom klizila niz zid, sa i dalje telefonom prislonjenim na uho. Vrata sobe su se otvorila.

"Reed?", smesak koji se nalazio na njegovom licu sada je nestao. Brze noge su brzo dotrcale do mene a duge ruke su me zagrlile.

"Molim te. Reci mi sta se desava. Krajnje vreme je da znam. Pusti me unutra.", rekao je.

"Mrzeces me Styles. Znam to. Hoces."

"Necu Reed. Ne mogu tebe da mrzim. Obecavam ti."

Zelene oci su gledale moje uplakano lice. Njegov zagrljaj je sve sto mi je bilo potrebno sada. Trebam ga. Trebam njega.

_______________________________

Hi loves.

Nastavak ide u ponedeljak. Osecam se lose, imam povisenu temperaturu i povracam, ali bilo mi je zao da vam ne napisem niti jedan deo danas. Nadam se da vam se svideo.

Potrudila sam se. I swear!

Volela bih da ostavite vote i komentar kako bih znala vase misljenje. Znate da prihvatam sugestije i kritike.

Feel free n say what u think.

All my love,
                      S.