Trebam te. /h.s./ /zavrsena/

26.

Sophia p.o.v.

"Od tvog progonitelja.", rekao je davajuci mi zabrinut pogled. Tanjiri koje sam drzala u rukama sada su na podu moje sobe. Zajedno sa mnom. U sekundi mi je nestalo svetlo pred ocima. Brzi koraci dotrcali su do mene.

"Reed!", nisam odgovorila.

"Reed, da li si u redu? Molim te reci da jesi?", ne... Nisam dobro... Podigao me je i pomogao mi da dodjem do kreveta.

"Mogu li da vidim poruku?", tiho sam upitala. Strah me je. Sve su mi blizi. Pruzio mi je papiric.

Odmotala sam ga. Zaboga. To je bio racun iz prodavnice. Zato je onaj decko tako brzo otisao... Bio mi je tako blizu. Pocela sam da citam.

'Dugo se nismo culi, Sophia. Zasto si sama? Gde je tvoj decko? Da li si sigurna da je bezbedno da sama koracas ulicama ovako opasnog grada? Da li se ikada setis svojih gresaka? Oh da, ne umes. Da li Harry zna za to? Posto ni ti ne znas, evo mala pomoc. Kljucna rec je, zurka. Pazi se. Igra jos nije pocela, ali ubrzo hoce. x'

Suze su same krenule. I te kako umem da se setim. Volela bih da nije tako. Prokleto bih volela da su moja secanja ostala zapecacena u toj noci. Placem ali ne jecam. Strah je jaci od mene sada. Nisam sposobna da kazem niti jednu jedinu rec.

"Reed?", njegov tihi glas...

"Reci mi sta se desava molim te.", nisam spremna. Ne znam ni kada cu biti

"Sophia jebeno mi reci sta se desava.", sada je vec glasan. Glava mi puca.

"Umirem od jebene brige a ti se zajebavas sa mnom. Samo mi prokleto reci."

"Ne mogu.", rekla sam i previse tiho.

"Ko je to?", pravila sam se da ga ne cujem.

"Pitao sam te.", rekao je dosta grubljim tonom.

Ustala sam sa kreveta hodajuci po sobi kao nenormalna. Ne znam sta da radim. Iz ovoga nemam izlaza. Nema prokletog izlaza. Od muke sam sela pored vrata, savila noge u kolenima, te stavila glavu izmedju njih. Tresem se od straha.

"Reed, samo mi reci ko te maltretira. Resicemo ovo.", pogledala sam ga suznim ocima pa se vratila u isti polozaj od malopre bez reci.

"Ja cu resiti ovo. Nece te niko dirati vise."

"Ne razumes... Ne mozes me spasiti,", zastala sam da uhvatim malo zraka, "ne ovaj put."

"Dodji.", prisao mi je i zagrlio me. Sada su moje suze kvasile njegovu majicu, a njegova ruka milovala je moju glavu.

Volela bih kada bi on mogao biti moj spas. On mi prija, on je sve sto mi treba nakon svega. Ali nije tako. Ja sam previse unistena.

Harry p.o.v.

Spava. Jedva je zaspala. Ne znam sta se desava. Nemam predstavu. Devojka je premrla od straha. Tresla se citavo vreme. Plakala. Majica je bila  mokra na meni. Rekla mi je da joj je taj papiric dao neki decko u prodavnici ali nije videla lice.

Kada samo pomislim da joj je taj psihopata bio tako blizu... Ubio bih ga ove sekunde. Ova devojka je pocela da mi se dopada. Vec neko vreme u stvari.

Ne znam koga se toliko boji. Ko je toliko plasi. Ne znam sta je uradila da joj neko preti. Ne znam kada je to bilo. Ne znam nista od ovoga ali ne nameravam stati dok ne saznam.

Naci cu tog gada i zavrsiti sa njim. Nadam se da on nece zavrsiti nas. Nju. Pre nego ja to uradim prvi.

*

Proslo je neko vreme. Ona i dalje spava. Gledam je. Previse je lepa da to ne uradim. Ne znam kuda ovo vodi. Vec dugo se nisam plasio za nekoga. Sada se plasim za nju. A to znaci jedno.

Zavolecu je.