Kad sam sreo Veru 🔚

Uvod

VLAD

"Slobodno." Pokucam i nakon par trenutaka do mene dopire ženski,  cvrkutav glas.

Otvorim vrata i susretnem se sa plavim očima, koje se iznenađeno nasmeše. Materijal njene raskošne venčanice zašuška kada napravi par koraka ka meni, zagrli me i spusti usne na moj obraz i zvučno me poljubi.

"Stigao si!" Boja njenog glasa odaje iznenađenje.

"Ne bih tvoju svadbu propustio ni za šta na svetu."

"Ti si moj omiljeni brat."

"Drugog nemaš." Nasmejemo se oboje, te je još jednom prigrlim.

Moja mala sestra se udaje.

To je bio drugi razlog da se vratim u zemlju iz koje sam, slobodno mogu reći pobegao.

"Vlad!" Okrenem se i dočeka me široki osmeh dobrodošlice, očeve druge žene.

"Bojana." Privlači me u zagrljaj kao da sam i dalje klinac i ljubi. Omakne se od mene i dobro me osmotri.

"Svaki put si sve zgodniji. Ako nisi doveo snajku, ne brini, ja ću ti pomoći da je nađeš."

"Nema takve." Odsečno kažem, u nadi da će shvatiti, da to nije tema za današnji dan.

"Biće." Namigne mi te se posveti Dunji.

Misli me vraćaju u prošlost, na jedne plave oči i izrečena, potom pogažena obećanja.

"Mama gde je Miloš? Da nije mladoženja pobegao?" Dunjin glas me vrati me iz prizivanja prošlosti.

"U svojoj sobi je. Videćeš ga tek u sali. Evo, za tačno 13 minuta."

Dok slušam Bojanu i Dunju, na vratima se pojavljuju tri devojke, Dunja me predstavi, pozdravim ih i izađem. Produžim u Miloševu sobu.

Moja sestra je delovala nervozno, ali mladoženja ju je nadmašio, pet koraka levo isto toliko desno sa praznom rakijskom časom u ruci i ponavljajući par fraza.

"Samo bez frke."

"Samo da prođe prvi ples."

Naspem dve čase domaće rakije, koja je stajala na toaletnom stočiću i pružim mu.

"Živeli, zete."

"Ne bih smeo. Dunja će me mlatnuti po glavi, nakon onog poljubite mladu." Krevelji se i eksira rakiju.

Raskoš, glamur, sreća i ljubav reči kojima bih opisao njihovo venčanje. Za mene sve preterano, ali Dunja je poželela mi smo ispunili.

Svima nam je važno da je ona srećna i zadovoljna. Sa njenog lica isijavaju baš te emocije, samim tim i mojim licem se širi osmeh.

Jedina žena kojoj verujem. I jedina koju volim.

"Mlada će sada baciti bidermajer! Devojke, hajde da vidimo koja je sledeća..." Salom odzvanja lep ženski glas, a ja koristim trenutak da odem van kako bih obavio poziv, koji ne može da sačeka sutra.

Približavam se uskomešanoj grupi devojaka, spremnih da se bore da uhvate taj buket.

Dok u levoj ruci vrtim telefon osetim hladnjikav udarac u glavu, zatim mi ispred nogu padne buket belih ruža. Sagnem se i podignem ga a salom se zaori smeh, kome se i sam pridružim.

"Sad samo da upoznamo snajku." Bojana govori dok hoda pored mene.

"Evo ti ovo." Pružam joj buket.

"Ja sam udata." Pokaže mi na burmu i ne prestaje da se smeje.

"Mladin brat je uhvatio bidermajer!" Ženski glas ponovi ono što su svi videli i još jednom izazove smeh.

Telefon mi opet zavibrira i podseti me gde sam krenuo. Na vratima se skoro sudarim sa nekom devojkom i muškarcem.

"Ovaj je izgleda ukrao nekom bidermajer i sad beži..." Muškarac zakrešti.

"Nadam se da neće tako i sa svadbe." Ženski glas ga prekida.

"Hej, vas dvoje?" Okrenem se i spazim plavušu i tipa sa naočarima kako se keze.

"Hvataj ovo!" Doviknem i bacim buket te nastavim dalje.

Lav nije strpljiv, a zove već treći put.

***

Parkiram auto na označenom mestu i kada izađem pogled mi beži ka zeleno- beloj zgradi.

Razlog zbog koga sam se vratio u zemlju. Moj otac odlazi u penziju i vreme je došlo da preuzmem svoju dužnost, kao naslednika preduzeća.

Ispred ulaza primetim Vlastimira kako stoji, čeka me da zajedno uđemo.

Hodam pored oca i klimam glavom, zastajem dok se pozdravljam sa ljudima koji me poznaju. I koji me godinama nisu videli.

Razmišljam koliko se toga promenilo, od kad sam posljednji put kročio ovde.

U liftu Vlasta govori kako me je Bojana pozvala na ručak u nedelju i kako će tu biti još neki prijatelji. Lift staje i izlazimo.

"Dobar dan, gospodine Petrov!" Prema nama  je koračala plavuša širokog, pomalo koketnog osmeha i ljubazno pozdravila mog oca.

"Verice, kako si danas?"

"Odlično, vi?"

"Odavno nisam bio bolje, penzija mi nikad nije bila bliža. Vlad, da te upoznam sa Verom." Okrenuo se ka meni i očima mi pokazao da na devojku koja i dalje ima taj nasmejan izraz lica.

"Moj sin, Vlad. On je taj koji će me zameniti." Vera prihvata moju ispruženu ruku.

"Drago mi je, Verica. Oči i uši ove firme."

"Drago mi je, Vlad Petrov."

_________

Uvod za još jednu priču o Veri i Vladu.

Mislim da sam jedna od retkih na koju je jučerašnje čekanje u redu u banci delovalo inspirativno, pa dobila ideju za priču.

Ne znam da li ću biti redovna sa njom ali ću se potruditi, da budem. Ali prvo želim da završim Kod psihologa 😂

Ljubim vas i recite kako vam se čini uvod.