Kad sam sreo Veru 🔚

27

VLAD

Razgovaram sa Danijelom ispred njene kancelarije i u jednom momentu primećujem kako se njen pogled gubi negde iza mene, kako u sledećem momentu njen glas postaje nežniji a pogled koketniji. Kako u jednom momentu od strogo poslovne gospođice Petrović nastaje jedna druga, ona koju sam viđao na samom početku.

Njen pogled upućen meni prelazi u prezrivi i tada se okrenem.

Vera hladno i podignute glave prolazi pored nas. Kao da ne postojimo. Kao da je videla nešto što joj se nije nikako nije trebala.

U tom trenutku mi je njeno ponašanje detinjasto. Ali mi i imponuje. Moja mala, slatka Vera odavno nije otvorenije pokazala ljubomoru.

Kada se u dvorištu vrtića okrenem da vidim ide li, srce mi jače zakuca kada vidim pogled kojim dotični muškarac klizi preko nje, dok ona samouvereno nešto govori. Smeška se.

Postupam kao i svaki glupi muškarac, polažem posesivno ruku na nju u želji da pokažem da je ona samo moja.

A kada saznam da je kreten njen bivši muž, dobijam i želju da ga opalim makar jednom pesnicom u tu ljigavu facu.

Jer je on taj koji ju je povredio.

U tom trenutku mi ni na kraj pameti nije bilo da ja nju mnogo više povređujem. I to time što ne činin ništa. U želji da budem pravedan, pošten da nikome ne nanesem zlo ili ga oštetim ja sam najviše potvrđivao osobu do koje mi je najviše stalo.

Zašto?

Jer sam i danas ostao na razini onog dvadesetčetvorogodišnjeg momka koji je pokunjeno podvio rep i pobegao.

Sada sam kao i onda zanemarivao sve što se dešava okolo, učaurio se u sigurnoj zoni koju sam imao sa Verom i uživao. Ja nju volim. Ona mene voli.

Verujem joj. Znam da i ona meni veruje.

Pravio sam istu grešku kao pre nešto više od deset godina.

Mislio sam opet da je dovoljno da se volimo. I da ni jedan faktor ne može da poremeti naš mir.

Da nisam bio slep za sve osim za one momente sreće, da sam je slušao, da sam se ponašao onako kako sam se i osećao, ne bi sad sedeo u ovom stanu sam.

Ne bi mi jedino društvo pravila prazna flaša i bokal hladne vode. Zgužvano parče papira. Ona je otišla isto kako je i došla, mirno i bez buke. Bez reči koje je meni uputila.

"Ovaj put si dobro zajebao." Vlasta me je tog jutra dočekao, spuštajući novime i gledajući me preko okvira naočara.

Da jesam, ovog puta sam pošteno zajebao.

"Brzo se zaljubim, isto tako odljubim." mi prođe kroz glavu.

Može li stvarno da nas zaboravi?

Može i ima pravo. I ja sam jedini krivac za to. Moje slepilo nas je dovelo do ovoga.

"Otišla je kod roditelja. I rekla da možeš kad god želiš da posetiš Lava."

Od tog trenutka sam shvatio da je Lav most koji će nas zauvek povezivati.

"Sine, hoćeš da te ovaj put ja spakujem? Pa beži opet. Šta ima da se trudiš? Dovoljno je da te devojka voli. I srećni do kraja života? Jest' ako živiš u romanu. Do sad se nikad nisam petljao ni tebi ni Dunji. Ali sad nisi samo ti u pitanju. Tu je i moj unuk."

Vlastine reči su me zapekle. On jeste bio u pravu. A ja nisam bio klinac, a baš tako sam se ponašao.

I ako sam mislio da boli ono iz moje prošlosti, ovo me je tri puta jače zabolelo.

Verina i moja budućnost je bila na ivici i samo jedan potez je delio od njenog propadanja u ponor. Nisam to smeo da dozvolim.

Koji je pravi potez?

Vazduh koji sam udisao me je gušio. Griža savesti me je razarala.

One noći kada se onako slomila i kada me je grčevito prigrlila u nadi da će jedna noć promeniti sve bilo mi je jasno da je samo jedna kap dovoljna da prelije času.

Sada dok čitam pismo koje sam pronašao tri dana kasnije.

Koje je ostavila na najočitijem mestu.

Koje kao i sve ostalo nisam odmah primetio.

Pet dana ranije

Izvlačim se iz Verinog zagrljaja i odlazim u kupatilu, puštam ledenu vodu sa šiba moje telo i da me razbudi, da me pripremi na ono što je dana predamnom.

Kroz glavu mi prilazi Verin i Bojanin razgovor, povređenost u Verinom glasu, onda onaj hladan stav koji je usledio dok joj je u očima bila očigledna ljutnja. Bes. Tuga.

Umesto da sam ignorisao sve osim toga što vidim u njenim očima ja sam čekao da meni sve to ponovi.

Čekao sam da se slomi i da je još više povredim.

Moj idiotizam je zaslužio da uđe u Ginisovu knjigu.

Ledena voda koja šiba moje telo ne uspeva ni na trenutak da rashladi bes koji osećam prema sebi.

Niko mi ne veruje...

Njene reči su se kao iglice zabadale u moju kožu, njene suze su bile poput eksera koje mi zabija ispod noktiju.

Osetio sam šta znači kada te neko izda, onda sam nešto slično priređivao ženi za koju sam rekao da bih radi njene sreće zapalio svet.

Nadam se da nije kasno...

Ulazim u sobu, uzmem sat sa noćnog stočića i poljum je u kosu te lagano pomazim njen obraz.

To je moja Vera, ona će mi oprostiti... Da li ću ja sebi oprostiti?

Čim sam kročio u kompaniju, devojci koja je bila za pultom koje je nekad bilo Verino omiljeno mesto, sam rekao da čim Danijela dođe da je pošalje u moj kabinet.

Kada se nasmejana pojavi u mojoj kancelariji, padne mi mrak na oči.

Ja čak i nju ne mogu da krivim.

Ona je samo koristila situaciju.

Ja sam krivac.

"Danijela, ponuda za Sloveniju više ne važi. Imaš dve opcije. Niš ili prekid radnog odnosa."

"Kako? Molim?"

"Kako si čula. Ako želiš da zadržiš posao, o Verici nemoj ni da razmišljaš... I šta si misila? Da bih Veru prevario sa tobom?"

"Ja te volim još od kad sam klinka bila. Još dok si okolo vodao onu što se jebala sa tvojim prijateljem. Ja sam slušala priče o tebi, divila ti se, maštala o tebi i onda si mi dao nadu, zaposlio si me. Bio si tako ljubazan prema meni. Ja sam se zbog tebe trudila, želela da napredujem, a ti..."

"Pošto me to ne interesuje, odaberi željenu opciju i slobodna si. Iako nisi zaslužila, nisam takvo đubre, dajem ti šansu da imaš posao."

"Ja dajem otkaz! Ali da znaš sve će ti se vratiti. Prokletniče! Slepac si, Vlad!"

"Doviđenja."

Gleda me još par trenutaka i odlazi.

To je tek korak u rešavanju onoga što sam zasrao.

Prvi i pogrešan korak.

___________