Kad sam sreo Veru 🔚

3

VERA

Sa vrata stana počnem da se skidam i ostavljam stvari za sobom dok hodam ka kupatilu, odvrnem slavinu, sipam mirišljavu so i dok se kada puni vodom posetim kuhinju kako bih nasula čašu belog vina, da se opustim od napornog dana.

Kada bih upecala zlatnu ribicu, ja bih imala samo jednu želju - da našeg generalnog direktora vrati odakle je i došao.

Svaki dan ima minimalno po jednu primedbu na mene, NA MENE, ne na moj rad.

Danas mu je smetalo što sam za ručak poručila ćevape, pa su gospodinu smrdeli. Možeš misliti!

Skinem se do kraja, pustim glasno muziku i potopim se u toplu vodu. Dok ispijam gutlja po gutljaj vina i lagano bućkam rukama po vodi, u misli mi stižu sive oči i to muževno lice koje krasi brada od nekoliko dana. Na svu tu aroganciju i umišljenost, on mi je privlačan.

Ništa novo, uvek sam imala čudam ukus. Pa kad se samo setim bivšeg muža ili dečka sa fakulteta oblije me znoj.

Kao da partnera tražim tako što raspišem konkurs "traži se najveći ali zgodni kreten".

"Odlazi!" Glasno izgovorim kad ni nakon što otvorim oči i protresem glavom Vlad ne mrdne iz mojih misli.

Uporno zvono telefona me natera da izađem iz vode i pokajem se kada vidim mamino ime na displeju.

"Mama?" Slatkasto se javim.

"Zašto se ne javljaš? Ignorišeš nas već danima."

"Odlično sam, kupam se. Imam previše posla ovih dana, mada se ne moramo čuti svaki dan." Odgovoram na pitanje koje će mi tek postaviti.

"Moram da vidim šta mi dete radi? Jesi li se čula sa bratom?"

"Nisam. Što?"

"Sledeće nedelje dolaze, Marku je rođendan."

Marko je moj bratić, najmlađi sin mog brata.

"Radujem se. Dolazim i ja za vikend. Uželela sam ih se."

"Mene nisi?"

"I tebe i tate. Sta on radi?"

"Napolju je koliko znam."

"Dobro. Pozdravi ga, idem sad. Vidimo se."

Prekidam pre nego što potegne drugu temu, žena priča ne gasi.

Umesto da se vratim u kadu i nastavim senasu opuštanja odlučim da pozovem Tinu i čujem šta ima novo u našem društvu.

***

Pre pola devet izlazim iz lifta i spuštam torbu i kaput na pult te odlazim da po kafu i da pokupim poštu.

"Deki, da ti donesem kafu?" Pitam portira a umesto njegovog dobijem odgovor od ledenog.

"Bez mleka i šećera."

Prevrnem očima, dobro ovaj put će dobiti, kad već sebi kuvam.

Spustim svoju šolju na pult, uzmem žutu fasciklu koju je Mitić ostavio za direktora i krenem prema njegovom kabinetu. Pokucam i kada čujem uđi, otvorim vrata i zateknem ga kako stoji pored prozora okrenut leđima, kiznem pogledom po njegovom telu, koristeći priliku.

Bela košulja zategnuta preko širokih ramena pruža samo uvid u ono što se krije ispod i što bih rado volela da vidim bez bilo kakve odeće koja mi cenzuriše pogled.

Njegova pozadina je impresivna, Vera, molim te, gledaj u šolju ona je zanimljivija.

"Ovog puta sam dobio kafu?" Njegov blago promukli glas me trgne ali postiže još omamljeniji efekat. Ja se ložim na taj blago promukli, ruski akcenat? I hladan ton kojim se uglavnom obraća.

"Danas sam raspoložena."

"Drago mi je da je bar neko danas raspoložen."

Ja sam uvek raspoložena, dok mi tvoja hladnoća ne zakloni Sunce.

"Vi niste? Kad ste ono bili raspoloženi, možete li me podsetiti?"

"Vera..." Tek kad izgovori moje ime, naglo se okrene i odmeri me, to uvek radi i to tako otvoreno.

Osećam se kao da sam naletela na modnu policiju. Mada je očigledno da on ne procenjuje moje uvek savršeno profesionalne odevne kombinacije.

"Molim?"

"Stvarno previše brbljaš. Shvati, ja ti nisam Vlastimir..." Dobro ja to znam. "Upozorio sam te već."

"Znam. I izvinjavam se..." Napravim onu kučence facu, obično prolazi, hoće li i kod njega?

"Neće se više ponoviti?" Prekida me i završava moje izvinjenje. Izvije obrvu, a kutak usne mu se izvije prema gore.

"Ali trudim se, zar ne vidite?"

"Popraviš mi raspoloženje. Još uvek držiš kafu u rukama?" Spusti pogled ka mojim šakama i šolji koju držim u njima.

"To je dobro čuti. Ja sam kao Sunce..." naglo ućutim i napravim par koraka kako bih mu pružila kafu, pravim se fina.

Kojom logikom se sapletem ni o šta na podu nikada mi neće biti jasno, ali u sledećem momentu se nađem u njegovim rukama a kafa razlivena po njegovoj košulji.

"Au! Izvini! Jel vruće?" Spustim šolju na sto, i petljam oko njegove uflekane košulje.

"U redu je." Govori, ali ja ne prestajem da ga pipkam.

Sviđa mi se osećaj čvrstoće pod prstima. Koliko li sati vežba? Ja se ubijala od trbušnjaka godinama i nisam ni jednu pločicu formirala...

Ućuti!

"Vera, mogu li, molim te, da skinem tu košulju? Sada mi nije potrebna tvoja pomoć?"

Tek sad na njegove reči odmaknem se i pogledam ga.

Smeši se?

Nije ljut?

Šteta što nije bila vruća kafa, pa da taj led malo više otopi... Skida košulju i ja ostanem otvorenih usta?

Torzo mu je prošaran različitim tetovažama, trebalo bi mi poprilično vremena da ih dobro proučim i shvatim kakvi su sve motivi u pitanju.

"Vauuu." Zaneseno kažem i osetim kako mi se obrazi žare. Nisam valjda na glas rekla?

"Sviđa ti se?" Pogleda me zabavljeno.

"Nikada ne bih rekla da imate toliko tetovaža, ne deluj..." Kucanje na vratima me prekida.

"Napred."

"Dobro jutro... Ja se izvinjavam... Vera? Šta se ovde desilo?" Dani u neverici gleda čas u mene, čas u Vlada.

Dragi, ništa što si sad pomislio.

"Imao sam tuširanje kafom."

"Vera?" Dani je suzbijao osmeh.

"I sebe sam polila. Malo." Tek par kapljica je bilo vidljivo na mojoj košulji.

"Vera, sad mi iz auta donesi majicu. U sportskoj torbi na zadnjem sedištu." Naredi, pa doda, blaže. "Može?"

"Dobro. I izvinjavam se još jednom."

Uhvatim bravu i začujem njegovo naređenje.

"Hvataj!" Okrenem se i baci mi ključeve koje uhvatim.

"Hvataj ovo" Taj glas..?

"Ti si tip koji je na Dunjinoj svadbi uhvatio bidermajer?" Okrenem se i zainteresovano, sli suzbijajući smeh ga pogledam, da to je bio on.

Kako se ranije nisam setila?

"Odakle ti sad to?" Začuđeno me je pogledao.

"Hvataj ovo me je podsetilo." Kažem i izađem da ne bih još nešto lupila.

Imam taj buket u stanu.

Možda da mu vratim?
_________

😊😊😊
Kako vam se čine?