Kad sam sreo Veru 🔚

19

VLAD

Držim je za ruku, dok hodamo ka mojoj kancelariji i u glavi pokušavam da smislim jednu jedinu smislenu rečenicu kojom ću joj reći ono što sam maločas i sam saznao.

Zatvaram vrata i okrećem se ka njoj, gleda me zbunjeno i kada otvorim usne u pokušaju da izgovorim, senka straha joj preleti licem, kao da oseća da nešto nije dobro.

"Vlad? Šta se dešava? Reci mi. Plašiš me." Glas joj zadrhti a ja i dalje nemo gledam u nju i dok usta otvaram kao riba na suvom.

"Vlad!" Povisi ton i to me natera da te reči prebacim preko usana.

"Tvoj brat je doživeo saobraćajnu nesreću."

Par puta je zatreptala i brada joj je zadrhtala pre nego što je izgovorila pitanje.

"Je li živ?"

"Jeste ali je u kritičnom stanju..."

"Bio je sam?" Kaže, dok me zaleđenog lica posmatra.

"Sa suprugom."

"Deca?" Dve krupne suze zablistaju u njenim očima.

"Nisu bili sa njima."

"Nevena?" Izgovara ime njene snajke i dopušta suzama da poteku iz njenih očiju.

"Živa je."

Hvatam je i privlačim na grudi, držim je čvrsto dok neutešno jeca, dok njene suze kvase moju košulju. Spustim usna u njenu kosu i poljubim je.

Ni jednu jedinu reč nije izgovorila, nemo je pristajala na sve što kažem.

Njeni roditelji su takođe bili van sebe, pa sam na sebe preuzeo da organizujem  sve što je potrebno kako bi što pre stigli u Nemačku.

"Možda je neka greška." Vera me pogleda, zakrvavljenih očiju i sa očitom nadom u pogledu.

Boli me njena bol, boli me što ni na koji način ne mogu da je ublažim. Boli, jer znam kako je gubiti nekoga.

Ali verujem da će se izvući, da će sve biti dobro.

Mora.

Grlim je, jer ne znam šta bih joj odgovorio. Ne mogu da izgovorim da nije u pitanju greška.

Pravo sa aerodroma smo otišli u bolnicu, stanje je bilo isto.

Oboje su bili u komi, sa malim šansama da se iz nje probude.

Na njihov auto je naleteo kamion, jer je vozač izgubio kontrolu nad vozilom. Auto se kretao većom brzinom i kamion ih je zgurao sa puta.

Doktor koji je bio u hitnoj pomoći koja je došla na lice mesta, govori kako je pravo čudo da su uopšte to preživeli.

Na nama je da čekamo.

Trenutak kada sam ugledao njihovu decu, kako nepomično sede dok im je suzama okupano lice, mislio sam da ću se i sam raspasti.

"Tetka?" Dečak se oglasio, onda potrčao Veri u zagrljaj i skoro je srušio.

"Oni će preživeti?" Pitao je dok je lice uranjao u njenu kosu i čvrsto je rukama stezao.

"Nadam se, mili." Tek tada, Vera se pribrala i postala svesa da makar zbog njih treba da bude jaka.

Devojčica im se pridružila u zagrljaju.

Sedam dana agonije i svakog je po jedan Bojanov organ otkazivao, osmog je srce prestalo da mu kuca. Devetog se Nevena probudila iz kome.

Muk i jecaje zamenili su krici majke koja sahranjuje svoje dete,  sestre koja se nije mogla ni da se oprosti sa bratom. Sina koji će rasti bez čoveka koji bi trebalo da mu predstavlja najveći uzor i oslonac. Kćerke koja je ostala bez prvog čoveka koga je zavolela u svom mladom životu. I tiho jecanje oca koji poslednje zbogom nemo izgovara i spušta grumen zemlje koji tupo udara o drvo.

***

Pet meseci je prošlo, a tuga u porodici Dragojevića nije jenjavala. Godine će trebati da se oporave od gubitka.

Ali su imali razloga da se bore, da nastave dalje. Boris i Slavka zbog unuka o kojima su sad morali da brinu.

Nevena, da bi se oporavila zbog dece koja su imala samo nju.

Vera zbog deteta koje je nosila ispod srca.

"Stigla sam." Čuo sam Verin glas a onda je kroz vrata prošao prvo njen veliki, okrugli stomak pa onda ona.

"Tako mi je teško da se krećem." Nasmejala se.

"Zašto si išla sama? Mogla si da me sačekaš, pravio bih ti društvo." I dalje je skoro svakodnevno posećivala bratov grob.

"Morala sam sama da idem. Oprostila sam se, sad kad se porodim više neću moći da ga tako često posećujem." Zatreptala je, terajući suze.

"Sedi, doneću ti nešto da popiješ. Može?"

"Ne, samo sedi pored mene. Imala sam 10 godina kada je otišao, dobio je nemačku stipendiju. Nisam ga često viđala. Bila sam ga željna. Uvek mu je karijera bila najvažnija, ni za šta na svetu je ne bi zapostavio. Viđao je roditelje par puta godišnje. Uvek imao primedbe na mene. Kritikovao bi me danima, a kada dođe grlio bi me satima, gnjavio kao da imam još uvek 8 godina. Toliko me je voleo a nikada mi to nije rekao. Takva sam bila i ja, smetalo mi je što ne ume da mi kaže neku lepu reč. Pa samo dan pre nego što je imao saobraćajku, grdio me je. Više i ne znam zašto. A onda mi rekao da je već kupio poklon za bebu. Nije je moga ni videti." Bilo je to prvi put da priča o njemu od kada je poznajem. Zaista su imali čudan odnos uprkos ljubavi koja je bila očigledna među njima.

"Danas sam mu rekla da ga volim iako je kreten i ako me je opet ostavio. Onda sam se sama smejala. Čak sam mu i cveće odnela." Pogledala je u mene te rukama obrisala suzne oči.

"Nemoj nikad da dozvoliš da Dunji ne kažeš koliko je voliš. Ja sam kasno shvatila koliko je važno da oni koje voliš to i znaju."

I tako me je podsetila, koliko Dunju volim zna samo Bog i ja. Ona nikada nije osetila moju ljubav, ja sam nju takođe ostavio.
Bio sam tu samo onda kada me je zvala, nikada kada sam ja to želeo.

Nikada je nisam posetio onako iz čista mira.

Nikada je nisam pozvao tek tako da joj kažem da je volim.

"Mi ćemo našu decu učiti da pokažu jedno drugom emocije i nikada im nećemo dozvoliti da se udalje. Želim da budu uvek jedno pored drugog." Govori i naslanja se na mene.

__________