Kad sam sreo Veru 🔚

20

Dve godine kasnije

VLAD

Od samog detinjstva naučio sam da život nije med i mleko, da ga čine kako lepi tako i oni manje ružni trenutci. I da je tako baš svakom čoveku.

Kroz godine sam naučio da ono što se desi ne možeš promeniti, nastaviš dalje. Prošlost niko promenio nije, potrudi se da budućnost kreiraš prema svojim željama.

Da me je neko pre nešto više od tri godine pitao kako bih svoj život podelio rekao bih na onaj bezbrižni period moje najranije mladosti i period ogorčenosti koji je nastao spoznajom da život nije onakav kakvim ga zamišljamo. Da se u trenutku naš svet može srušiti i ostaviti nas da živimo u tim ruševinama. Na nama je da biramo da li ćemo opet sagraditi svet, sanirati ruševine.

Ja sam se opredelio za život u krhotinama, ravnodušnost i pasivnost u sopstvenom životu.

Odlučio sam se na život bez ljubavi, bez šanse da se zaljubim i mogućnoti da opet izgradim život, koji se porušio. Kako bih se zaštitio od mogućnosti ponovnog pada.

Živeo sam u ruševinama kako bih sprečio nove.

Danas svoj život delim na pre i posle Vere.

Vera je pogazila moju odluku i donela novu, zaljubio sam se. Volim.

Koketna plavuša je postala arhitekta mog života, ruševine je sanirala, pomogla mi je u stvaranju novih kula koje čine moj svet. Samo naš.

Onog koji sebično čuvam i zbog kojeg bih potpisao pakt sa samim đavolom.

***

"Napred", podignem glavu i pogledam prema vratima, kada se smeđokosa devojka pojavi, nasmeši se i uđe.

"Donela sam papire na potpis." Pruži mi hrpu listova i stane, dok čeka da završim.

"Kako si, Jano?"

"Reći ću, ali ne smeš da kažeš tetki. Zaljubila sam se, ali nesrećno."

Jana i Jovan su se nakon očeve smrti vratili u Srbiju, Nevena je nakon nesreće dugo bila nepokretna i na raznim terapijama, samim tim nije bila u mogućnosti da brine o njima.

Jana je imala 18 godina, Jovan tek 10, bio im je neko potreban da se stara o njima. Zbog toga su došli da žive u Srbiju, da budu sa svojima.

Puno vremena su provodili sa Verom, pa sam se i sam navikao na njih, zavoleo sam ih kao da su moji, najrođeniji.

Jana je upisala ekonomiju prošle godine i odmah je izjavila da želi da radi i šta sam mogao nego da je zaposlim kod sebe.

Za razliku od Vere, ona je bila ambiciozna, imala je ciljeve a mi smo bili tu da je podupremo.

Jovan je bio druga priča, zapravo on je bio pravo tetkino dete, bez dlake na jeziku, veseo, nasmejan i pomalo problematičan. I po svemu sudeći uzor našem sinu.

"Obećavam da joj neću reći. Ali nemoj da patiš, sigurno da nije vredan toga." Pa ovo je prvi put da jednu devojku tešim zbog nesrećne ljubavi.

Mislim da ću ipak morati da kažem Veri.

"Nije problem u njemu, samo u daljini, zato sam nesrećna." Sad mi je lakše.

Da li je okej da pitam ko je on?

"Ako želiš da pričaš, slušam."

"Mi smo tebe namučili ovih godina, sad još i zbog ljubavi da te smaram... I tačno, sad nije ni vreme ni mesto za to. Malo sam se opustila."

Bojan gde god da je ponosan je na nju. Kulturna, lepo vaspitana, pre svega dobra osoba, pametna i inteligentna.

"Pričali smo o tome već, koliko ste Verina porodica, toliko ste i moja."

"Hvala ti."

Ispotpisujem sve i vratim joj nazad papire.

Prethodne dve godine nisu bile ni malo lake za njih, susreli su se sa gubitkom, ostali su bez oca a teško povređenom majkom. Svako od njih se borio sa tugom kako je umeo.

Ali su se kao pravi borci izvukli, tuga je prošla, život se nastavio.

Za prazninu koja je ostala, znam da niko neće moći popuniti.

***

Noć je odavno pala, kada sam ušao u stan i zatekao Veru kako čita neku knigu.

"Ljubavi?" Pozovem je i spusti knjgu u krila te mi pokaže da budem tih.

Saginjem se i poljubim je.

"Jesi li gladan? Ima neka supa sa povrćem i meso."

"Mogao bih da jedem..." Nastavim da je ljubim, uželeo sam je se. U poslednje vreme sam zatrpan poslom, slabo smo zajedno.

Jedva čekam da se posao oko izgradnje i pokretanja novog pogona privede kraju, pa da mogu njima da se posvetim.

Lava još ređe viđam, skoro sam željan svog deteta. Obično kad sam kući on spava.

I još iscrpi mamu, da je i ona na ivici sna.

"Ljubavi, moramo da razgovaramo i nadam se da ćeš prihvatiti."

Menadžerka marketing službe se udaje i odlazi u Hrvatsku, tako da njeno mesto ostaje prazno.

Kako Vera planira da se vrati na posao, želim da preuzme tu funkciju, samo je pitanje da li će pristati.

Ona i njeni stavovi.

Ja smatram da će biti idealna za taj posao.

Na marketingu je i magistrirala.

"O čemu?"

"O poslu...", počnem da jedem supu, stvarno svaki dan sve bolje kuva. "Odlična ti je supa."

"Znam, probala sam je. Rekla sam ti da ću se vratiti na posao, ne želim da budem samo domaćica a i Lavu treba društvo. Šta će mu samo mama?"

"Goca se udaje i odlazi u Hrvatsku, znam da je taj posao idealan za tebe..."

"Nemam iskustva."

"Naučićeš, ona i tako radi još dva meseca, dovoljno da te uvede u posao. Pristani."

"Ali..."

"Bez ali..."

"Želim da radim. I pristajem, ali ako se ne snađem..."

"Vera, ti možeš sve."

"Tako je dobro kad neko toliko veruje u mene."

"Imam razloga."

***

Probudio sam se negde pre svitanja, bio sam žedan, otišao po vodu i kada sam se vratio, legnem i zagrlim Veru. Privlačim je jako u zagrljaj i zagnjurim lice u njenu kosu, udahne i bolje se namesti u mojim rukama, te nastavi mirno da spava.

Koristim priliku, jer jutro je Lavovo, obično se probudi pre nas i uvuče između i nastavi da spava.

Izgleda da moj sin i ja imamo prećutni dogovor, kako se ne bismo otimali oko njenog zagrljaja.

Tako je bilo i ovog jutra. Čujem korake, osetim kako se penje na krevet, zatim svoj mali jastuk, od koga se ne odvaja, spusti na moju glavu i legne.

Izvučem glavu i poljubim ga te ga pokrijem i on mi se slatko nasmeši, te se okrene na drugu stranu, prema Veri i umrsi rukice u njenu kosu.

O tom svetu, koji čini ovaj prizor sam pričao.

Dok ih posmatram u polutami sobe, razmišljam kako bi bilo dobro da proširimo porodicu, jednom devojčicom.

____________