Kad sam sreo Veru 🔚

16

VLAD

Zaključim sastanak i izađem iz velike sale, te na prvom ćošku naletim na Danijelu, prenaglašeno se nasmeje i pozdravi me.

"Vlad, kako si?"

"Ne sećam se da smo prešli na ti. Dobro sam." Produžim dalje i tek tad po prvi put obratim pažnju na nju.

"Izvinite, ali mislila sam da to što..." okrenem se.

"Nije važno, samo od sad očekujem profesionalnost."

"Naravno. Izvinite još jednom." Nadmeno podigne glavu i ode dalje.

I po prvi put pomislim kako zaista moram da se pozabavim nekim stvarima kojima očito Vlasta nije davao na značaju.

Kodeks oblačenja i ponašanja.

Živela formalnost.

****

Nikada me tuđe priče nisu zanimale, još manje pogađale, ignorišem sva govorkanja i ono što se ne tiče mene lično. Ali kada je danas Agbaba ušao u moj kabinet kako bi mi podneo izveštaj koji sam tražio i kada je iz čista mira seo i strogo mi rekao da ima nešto ozbiljno da mi kaže, promenio sam mišljenje istog trena. Pridao sam značaju onome što sam čuo. Ne radi sebe, već zato što bi to povredilo Veru.

"Nije moje da vam skrećem pažnju, ali umreću ako ne kažem.   Devojka koju ste vi lično zaposlili je negde zagubila kompas. Juče mi je naredila da joj za sat vremena dostavim plan prodaje. Kad sam joj pošteno odgovorio, oplela je po meni kako će me se rešiti. Danas čujem kako u poverenju priča koleginicama kako joj se udvaraš, ali ne možeš da ostavih prilepak tako lako, jer te drži u šaci. Jasna, ona je u kadrovskoj, mi kaže kako je čula da Vera hoće da napreduje preko direktorovog kreveta, ali je direktor čvrst orah. Jedna krava, da oprosti životinja što je vređam, pravi cirkus. Da se zna, o kome god tako da priča ja neću da ćutim." Završi izlaganje i onda  teatralno ustane i bez reči izađe napolje.

U pravu je i zahvalan sam što mi je ovo rekao.

Podignem slušalicu i pozovem prodajnu službu, neke stvari ću istog momenta rešiti.

Par minuta kasnije, začujem kucanje zatim Danijela lepršavo uđe u moju kancelariju, smesti se na stolicu, prekrsti nogu preko noge i pogleda me, slatko i ljigavo.

"Gospođice Petrović, samo jednom ovo govorim. Jezik za zube, jer ako samo još jednu reč o Veri čujem...", lice joj polako gubi onaj smešak i faca postaje ozbiljna. "...zažalićeš." Retko kad pretim, ali dobro znam kada i sa kakvim ljudima ne može drugačije.

"Ali..."

"Dalje, u kompaniji postoji kodeks oblačenja i ponašanja. Ako sama ne znaš, prouči ga. Ne želim neprofesionalnost. Sledeće, ako čujem samo još jednu pritužbu na tvoj rad, dobićeš momentalni otkaz. Ako ne želiš da više nikad nigde ne možeš da se zaposliš, poštuj pravila. Da li si razumela?" Pitam kada nastavi da bez reči gleda u mene.

"Jesam, gospodine Petrov."

"Slobodna si sad."

Neki trenutak kasnije izađem i ja, treba mi Vera.

"Vera, jesi li slobodna? Trebaš mi."

"Samo ovo da završim." Pokaže na neke papire ispred sebe.

"U redu, samo trenutak...", podigne glavu sa papira i pogleda me. "Sutra u 10h ću održati jedan kratki sastanak, sa šefovima svih službi. Neke stvari se moraju promeniti. I spremi dovoljno kopila pravilnika."

"U redu. Još nešto?"

"Idemo na večeru kod mojih. Može?"

"Može."

Okrenem se i vratim u kabinet.

***

Podignem glavu od lap topa i ugledam Veru, gleda me i smeška se naslonjena na dovratak.

"Da li smem da koristim to što sam u vezi sa direktorom firme u kojoj radim, kako bih došla do nekih informacija?"

"Zavisi čime ćeš mu platiti...", uzvratim joj osmeh. "Šta te zanima?"

Odavno sam shvatio da volim jednu slatku tračaru.

"Rekao mi je Dani o čemu ste pričali danas. Nije ni malo prijatno čuti nešto od toga, ali mi na kraju dođe svejedno. Samo postoji mogućnost da ću je očerupati. I hvala ti što si uz mene."

"Od sutra će se neke stvari promeniti. Vlastin stil mi se ni malo ne sviđa. Takvo ponašanje šteti imidžu cele grupe."

"Bilo je i većih gluposti, od kada sam došla. Mislim da spletke, ucene i slične stvari postoje u svakoj većoj firmi. Sasvim je logično da se preko kreveta napreduje, kad vidim da to većini odgovara. Oni koji se bune ili odbijaju, časkom eliminišu. Pa prvi je Bojić, bar flertovao sa pola koleginica. A od starta se zna sa kim se može, sa kim ne. Ko želi iskoristi, ko ne sklanja se."

"U pravu si, toga je uvek bilo i biće, jer ne može niko nikome intimnosti zabraniti. Ali planiram neke stvari u firmi da dovedem u red. Jel te još nešto zanima, ili idemo?"

"Zašto je Danijela izašla ko popišana iz kancelarije danas?"

"Jer sam joj objasnio šta će se desiti ako se ne zaustavi."

"Jel?"

"Da. Još?"

"Ne, to mi se sviđa. Mislila sam da ću sama morati da joj ukažem, još jednom na to da si ti moj."

"Moja devojka voli da obeleži teritoriju?" Odlažem lap top i ustajem te usne spajam sa njenima.

***

Nakon večere, izlazim sa Vlastom iz trpezarije, hoda pored mene dok je mislima mnogo dalje. Kada zatvori vrata balkona sa sobom progovori.

"Ni u jednom trenutku nisam pomislio da biste se Vera i ti slagali. Toliko ste različiti."

"Valjda me je zato i privukla."

"Kada sam vas prvi put video zajedno, bio sam srećan jer si konačno krenuo dalje. Nisam mogao da te razumem. Ja sam prešao preko smrti i nastavio sa životom. Ti si žalio za živom devojkom, koja te očigledno nije ni vredna, pored toliko drugih. Govorio sam sebi koliko smo mi zapravo slični, kad zavolimo. Jednom, do kraja."

"Voleo sam je, planirao sam da sve sa njom..."

"Voleo si je? Vera?"

"Jesam, odrasli smo zajedno, bila je uvek uz mene, digao sam je u zvezde... Sa Verom je drugačije..." 

Naglo zaćutim kada se ispred mene niodkuda stvori Vera. U ruci je držala moj telefon, dok joj je izraz lica bio nedokučiv.

"Zvonio ti je telefon." Pruži mi i okrene se te pođe ka kući.

"Vera?", pozovem je, ali se i ne osvrne na moj glas. Hteo sam da pođem za njom kada me u nameri prekine zvono telefona.

Obavim razgovor i kada uđem, Bojana mi kaže da je otišla.