Kad sam sreo Veru 🔚

17

VERA

Osećam se čudno nakon što sam čula samo jedan mali deo razgovora između Vlada i njegovog oca...

"Sa Verom je drugačije... "

I kao dete ulovljeno u pravljenju nestašluka, zaustavio se i pogledao u mene.

Nisam ništa loše čula i sama sam volela svakog bivšeg. I sama sam povređena mnogo puta. Svaki put sam krenula dalje. I ni jednog nisam volela kako sam počela Vlada.

Jer ni jedan nije u meni probudio ovo što je on. Skoro sam sigurna da ne postoji emocija koju u meni nije uspeo da probudi. U jednom momentu sam mislila i da ga mrzim. Ništa čudno, zar svi to po nekad ne pomislimo kada nas voljena osoba izbaci iz takta.

Dok sedim na klupi u blizini Vladove zgrade, gledam u daljinu, noć i tamu. Mirno je i tiho tako da čujem jedino svoje misli.

Nisam ljuta, nemam zašto da budem povređena, nisam trebala da odem, ali sam želela da razmislim. Ne o nama, već o tome da li želim da čujem njihovu priču.

Do večeras je nikada nisam pomenula, ma nije mi ni prošla kroz misli. Tu devojku sam smatrala prošlošću, a da li je to zaista bila?

"...kad zavolimo. Jednom, do kraja." Čula sam Vlastu i to je ono što me je navelo da odem. Da razmislim.

I znam, želim da čujem. Da li se sve vreme borim sa duhom iz prošlosti?

Mani se drame, Vera. Govorim sebi, mada sam svesna koliko sam puta čula za ljude koji ne umeju da raskrste sa prošlošću, uvek je tu u njima.

A ja ću uskoro saznati da li je i Vlad jedan od njih.

Sa ove strane, odakle dolazim ne vidim prozor, ne mogu da zaključim da li je stigao, ne vidim da li je uključeno svetlo.

Svakako se penjem stepenicama ka njegovom stanu i hvatam bravu, otključano je.

Zatičem ga sa rukama zarivenim u šake, na moje korake polako podiže glavu i zbunjeno me pogleda.

"Došla si?"

"Zašto ne bih došla?"

"Mislio sam da si ljuta, povređena..."

"Trebam li da budem?"

"Zašto si onda onako nestala?"

"Da bih razmislila da li želim da te pitam o njoj." Zastanem, postoji još nešto. "I nikada ti nisam priredila ni malo drame. Kakav je osećaj kad se neko samo okrne i ode?" Po izrazu lica vidim da ga pogađaju moje reči, jer zna na šta mislim.

Te večeri bi i on otišao da ga nisam zaustavila.

"Očajan."

"Znam da jeste. Vlad, kakva je to faca? Volim te, čoveče i nemam 16 godina pa da tek tako odmarširam. Samo mi je trebalo malo vremena."

"Dok je Vlasta nije pomenuo, ne sećam se da mi je uopšte prošla kroz glavu. Nemam pojma šta i da li uopšte nešto osećam prema njoj. Ne mislim o tome, ne zavređuje pažnju. Jesam je voleo, to je bila ona dečija ljubav, od koje se stvara iluzija. Ti si nešto drugo, tebe ne volim samo. Tu je mnogo više osećanja pomešano."

"Deo oko osećanja razumem. Šta se desilo sa vama? Mislim, znam nešto..."

"Zatekao sam nju i mog prijatelja u našem krevetu, kako planiraju zajednički život nakon što se ona uda za mene i dokopa mog novca. Dan pre toga sam je pitao da se uda za mene. Bio sam van u oblacima od sreće, a onda sam tresnuo o pod. I oporavio sam se zahvaljujući tebi. Ne mogu da znam da li me je volela ili je i to bila laž. Klela se da jeste i da je to samo avantura. Sada ne znam da li me je više bolelo slomljeno srce ili zgaženi ponos. Nije me samo izdala devojka koju sam voleo već i prijatelj. Nisam se osvrtao, samo sam otišao. Daleko od njih. Kada sam se vratio, ja sam se opet zaljubio. Ovaj put u njenu suštu suprotnost. Vera, dođi." Krenuo je ka prozoru, pomerio zavesu i kada sam stala pored njega, nastavio je.

"Pošto ne umem drugačije, ja ću ovako slikovito da opišem. I slobodno možeš da se smeješ, nema veze. Samo želim da shvatiš."

"Neću se smejati." Obećam.

"Ona svetiljka tamo...", pokaže prstom. "To si ti meni, Vera. Svetlo koje mi je pokazalo put iz mraka u kojem je bila moja sigurna zona."

"Plava sam ima smisla..."

"Šta?"

"Čoveče, pa da sam obasjala put."
"Vera..." Izgovara, trenutak pre nego što snažno obavije ruke oko mene. Naslonim glavu na njegove grudi i duboko udahnem.

Mi imamo budućnost.

***

Zakopčam farmerice i izađem iz sobe, dočaka me Vladov vrući pogled.

"Ideš negde?" Kliznem pogledom po njemu. Retke su situacije, kao ova, kad nije u odelu. Farmerice i bela majica kratkih rukava mu stoji tako da ću uvek hvatati sebe kako zurim u njega.

Ovaj čovek je ispunjenjenje mojih snova.

"Možda da obučeš neku duksericu, dva broja veću. Pa onda idi." Juče su mu u Beograd stigla dva prijatelja, pa danas idu u izlazak.

"Ljubavi, moji prijatelji su strejt, nemoj da si ljubomorna."

"Beograd noću je pun seksi cica, znaš!"

"Imam svoju seksi cicu." Ljubi me. "Gde ćeš?"

"Sa Danijem i Tašom na večeru. Možda ovog puta moje provodadžisanje uspe."

"Ti ne odustaješ od toga da ih spijiš?" Zna da pokušavam minimum dve godine. I ne ide mi.

"Pa kad znam da se sviđaju jedno drugom. Samo su tvrdoglavi. Kao neće da pokvare prijateljstvo."

"Srećno onda."

"Hvala. Pozdavi prijarelje." Upoznala sam ih kada smo bili u Italiji.

***

Moj dečko je sinoć došao u polupijanom stanju, ja jutros bolujem.

Brljam po torbi u potrazi za nekim lekom za glavobolju i iznervirano ustanem te na vratima se skoro zakucam u Vlada.

"Postala sam kao neka baba, ako spavam manje od 8 sati, budim se sa glavoboljom."

"Popij lek." Spusti usne na moj obraz.

"Nemam ništa. Kako ste se proveli?"

"Odlično, vi? Jel uspela misija?"

"Ne znam, nadam se, otišla sam pod izgovorom da mi se spava, oni su ostali."

"Manipulatorko." Nastavlja da me ljubi, dok rukama lagano masira moj vrat.

"Aa to boli." Kriknem kad jače pritisne žile.

"Znam, kao kamen su. Mogu da te izmasiram." Povlači me ka krevetu.

"Možeš da pokušaš."

Dok rukama klizi i lagano stišće bolna mesta, odjednom izusti pitanje i poprilično me šokira.

"Želiš li da imamo dete?"

"Nisam razmišljala o tome, sad. Ali svakako želim, jednom. Odakle ti to sad?"

"Ne znam, palo mi je na pamet. Ja želim. Prestani da piješ pilule."

"Ne šališ se? Misliš da to nije rano? Ni godinu dana se ne znamo."

"Meni je dosta. Želim decu sa tobom."

"Mogu li da razmislim o tome?"

Spušta usne na moj vrat i šapuće: "Može sad da vežbamo, dok ne odlučiš?"
________