Kad sam sreo Veru 🔚

6

VLAD

Zavalim se u kožnu fotelju iza radnog stola i pogledam u devojku koja sedi naspram mene, nogu damski prekrštenih, ruku položenih na kolena, blago nagnutog tela prema meni, dok joj krajevi crne kose prekrivaju previše otvorenu haljinu.

Otvorim CV koji izvadim iz fioke i koji sam dobio dan ranije, ali nisam pogledao. Preletim pogledom preko papira, završen ekonomski fakultet, poznavanje engleskog jezika... Ima osnova da je zaposlim, neka ne bude da je baš preko veze.

"Završili ste smer marketing, vidim, ali počećete od prodajne službe. Naravno, ovde svako ima mogućnost da napreduje."

Razgovarao sam sa Mitićem, fali im referent prodaje i imali su raspisan konkurs. Nadam se da će Vlasta prestati da mi ide na nerve, sad kad je gospođica dobila posao.

"Znači primljena sam?" Nasmeje se.

Ne znam šta se čudi, došla je sa znanjem da će dobiti posao.

"Da."

"Hvala vam." Njen stidljivi smešak prerasta u zavodljivi. Gleda me direktno u oči, dok se lepše namešta na stolici.

"Slobodno." Kažem kada začujem kucanje.

"Vaša kafa." Sredovečna žena spusti šolje na sto i izađe.

Da nisam hteo da nerviram Veru, ne bih morao sad da ispijam kafu sa devojkom koja očigledno ne želi samo posao, već i malo flerta.

Mojim mislima prolazi konstatacija da samo Vera može da flertuje sa mnom, a da joj to ne uzmem za zlo.

Dok nju nisam upoznao, vladalo je strogo pravilo posao i žene nikako ne idu zajedno. Svaki pokušaj, naznaku flerta sasekao bih u korenu.

Da budem iskren, posle Tijane sve žene su bile na jebi pa odjebi. Ni jednoj nisam verovao, niti se jednoj prepustio. Niti imam nameru.

Za par godina, kada mi bude vreme, naći ću neku pristojnu, ženu za brak i decu. Onu koja će me poštovati i kojoj će moje prezime biti dovoljno. Drugo ne želim da joj dam. Jednom jesam i gorko sam prošao. Ukus izdaje još osećam. Do tada se držim jednostavne filozofije.

Upravo sam sebi pojasnio zašto svog vršnjaka držim u gaćama i pod kontrolom, koliko toliko, kada je Vera u pitanju.

Koliko god da me privlači, uzurpira misli i zavodi, ne bih da sebi komplikujem život. Niti bih da povredim osobu koju očigledno cela moja porodica voli.

***

Silazim sa trake za trčanje, potpuno mokar, znojav i smrdljiv, pokušavao sam trčanjem da izbijem iz glave ideju da posetim Veru.

Tako me je danas uplašila kada se srušila.

Blesavo stvorenje koje nije moglo da kaže, ode ranije na pauzu ili jednostavno nešto pojede, niko joj neće zameriti. Pa ne zameraju joj ni kada cela firma miriše na ćevape...

Zvao sam je, javila se i rekla da je dobro, ali meni nešto ne da mira.
Kada i nakon tuširanja i izlaska iz teretane, nastavim da mislim o njoj, pozovem Agbabu i saznam njenu adresu. Kupim glupe ćevape i parkiram se ispred njene zgrade.

Kada pozvonim, vrata mi otvori neka druga Vera, rasčupane kose u širokoj trenerci i još široj majici.

"Dobro veče. Odakle se vi stvoriste?" Zbunila se, nije ni meni najjasnije šta tražim tu.

"Doneo sam ti večeru i hteo sam da paroverim kako si?"

"Da nije malo kasno za večeru? Uđi te, da ne stojimo na vratima." Kaže, te se pomeri u stranu da prođem.

"Vrata levo." Korača za mnom, "Da li to mirišu ćevapi?" Pita, sa dozom neverice.

"Da."

"Jel to neki Ruski metod brige o zaposlenima? Nisam za to ranije čula." Šali se, što je dobar znak.

"Primenjuje se samo na zaposlene koji imaju posebno mesto."

"Dobro ste shvatili koliko sam važna za firmu." Ironija u njenom glasu je jedva primetna.

"Mislim da smo se dogovorili da smo privatno na ti."

"Da, tačno."

"Hajde jedi, hladi se." Pružim joj papirnu kesu i smestim se na sofu pretrpanu jastučićima u svim bojama.

Gledam kako sedi na podu i prstima jede ćevape. Uživa i ne obraća pažnju na mene.

"Ne voliš ćevape?" Odjednom se okrene i pogleda me.

"Volim."

"Što nisi sebi uzeo?"

"Nisam gladan."

"Nisam bila ni ja, ali ćevapi se ne odbijaju. Probaj..." Podigne se i pruži mi jedan, odmahnem glavom.

"Jedan, samo." Jednom rukom se osloni na moje koleno, drugom mojim ustima prinese hranu. "Otvori usta."

Poslušam je, kako bih je se otarasio i kako bi se odmakla od mene. Postajem napaljen pri samom pogledu na njene grudi bez brushaltera koje se naziru ispod široke majice, njen dodir samo ga još više ukruti.

"I? Predobro jel da?" Stavi poslednji zalogaj u usta i zasisa kažiprst, sklapajući pune usne oko njega.

Ne, Vera, jebote!

Klinac od 16 godina mi nije ravan.

"Kao i svaki drugi." Odgovaram joj dok gledam svuda, samo ne u nju.

"Nisam te poslužila ni sa čim. Pivo, rakija ili domaće vino?"

"Rakija."

"Stiže."

***

"Ovo je čudno." Izgovara dok ne skida pogled sa mene.

"Šta?"

"Generalni direktor donosi večeru svojoj zaposlenoj samo zato jer mu se srušila prepodne u kabinetu."

"Ne, samo je Vlad posetio Veru. Jer je brinuo. Sad nije čudno?"

"Jeste, veoma. Jer tako nesvesno otkrivaš toliko toga o sebi. I sve to počinje da mi se sviđa, a to nikako nije dobro. Mislim po mene."

"Zašto nije dobro?"

"Jer se veoma brzo zaljubim, još brže odljubim i precrtam tu osobu. A ovo ne bi bilo dobro da se tako završi. Previše volim svoj posao da bih rizikovala."

U pravu je.

"Kažeš da ti se sviđam?"

"Privlačiš me."

"Privlačnost je uzajamna." Vazduh postaje previše napet.

"Mislim da treba da odeš." Ozbiljno ali sa vatrom u očima mi kaže.

"I ja mislim." Ustajem i ona prati moju radnju. Hoda iza mene prema vratima, preblizo mi je i osećam njen miris. Mami me.

Jedan je život. Jebeš ga.

Okrenem se i zalepim naše usne u strastan poljubac, koji nas oboje zatekne i ostavi bez daha.