Kad sam sreo Veru 🔚

12

VERA

Posegnem da ga poljubim, čim zatvori vrata ali osim što se izbegne moje usne on se pomeri par koraka u nazad, te me pogleda.

Nikada ranije nisam videla taj pogled. Pri tome ne mislim na zaljubljeni pogled ili pogled požude. Ne smeje se niti je ozbiljan. Rekla bih da je na njegovim uvek samouverenom izrazu lica upravo prisutna panika.

Zainteresovano ga gledam, pročisti grlo i konačno progovori. 
"Vera...", nedostajalo mi je taj ruski naglasak, dok izgovara moje ime. Klimnem glavom kao znak da slušam. "Zaljubljen sam u tebe. Sviđa mi se kako se osećam kraj tebe. Ti mi se sviđaš." Spusti šake na oba moja obraza, čvrsto a nežno i dok gleda u moje oči nastavi. "Mnogo je godina prošlo od kad sam nešto uradio van plana. Dobro je da jesam." Kratko me poljubi. "Šta sviđaš mi se, Vera, ja ću ako ovako nastavi uskoro postati lud za tobom." Još jedan poljubac. "Hoću, kunem se." Ovaj put me ne poljubi, nastavi samo da me gleda u iščekivanju odgovara.

"Ideš ti meni češće u Rusiju." Nasmejemo se oboje.

"I da, Vera. Dugujem ti priču..." Neki drugi put, dragi. Prekinem ga tako što spojim naše usne i prste uposlim u mršenje njegove kose.

***

Sledeći dan doživim interesantnu  situaciju na poslu. Nosim neka dokumenta prema prodajnoj službi, kada me isped vrata presretne gospođica Danijela.

"Vera, da li je Vlad u kancelariji?"

"Gospodin Petrov?"

"Svakoga sa kim spavaš oslovljavaš sa gospodine?" Zlo mi se iskezi.

"To je stvar moje intime, ako želiš da saznaš, imaš pogrešan pristup. Na ovaj način nikada nećemo postati prijateljice. I da, Vlad je u kancelariji." Koraknem, kada me zaustavi njena ruka.

"Ni jedna sveća ne gori do jutra."

"Ja se snalazim i u mraku. Ako nemaš još neku poslovicu, ja bih da idem svojim poslom."

Nisam ti ja, lutko, kriva što se ložiš na mog dečka.

"Bahata si." Preokrenem očima jer je to jedina logična reakcija na njenu glupost.

Pitanje koje mene interesuje jeste odakle ona zna za nas?

Osim Danija niko ne zna.

Nismo deca da se krijemo, nego kad je pre saznala?

***

Život sa  Vladom je zaista interesantan, toliko smo različiti i toliko se ustvari uklapaju ti naši karakteri.

Ja sam uz njega postala i privatno malo organizovanija, on opušteniji.

Zajedno smo nešto više od dva meseca, a osećaj je kao se poznajemo pola života. Možda je to posledica što previše vremena provodimo zajedno.

Na svadbu u Italiju sam otišla sa njim i tada su svi saznali za nas. Mislim da su naše porodice bile srećnije zbog nas, nego mi sami.

Moji roditelji jer sam izabrala konačno nekog vrednog moje pažnje, ovo zato što je Vlastin sin. Smatraju Vlastu dobrim i poštenim čovekom i to reflektuju na njegovog sina.

Vlasta i Bojana su pre svega srećni jer je Vlad zaboravio tu devojku, koja je još uvek tabu tema. Mada, to je prošlost i mene ne zanima. Deset godina je skoro prošlo od toga.

Vlad je lud ako nešto i dalje oseća za nju.

***

"Da li si ti svesna da si sa svojim znanjem dorasla mestu najmanje menadžera?" Reći ću da je bio blago šokiran kada je saznao da imam i master iz ekonomije i da ne želim da menjam svoj posao.

Da li je ozbiljano mislio da sam primljena samo tek tako?

"Rekoh ti jednom, nisam ambiciozna, ali sam volela da učim. I volim svoj posao. Imam dovoljno slobodnog vremena i nije monotono. I vidiš, Vlasta je samo rekao par lepih reči za mene, nije me on zaposlio. Razumeš?"

"Znam to. Ali ti..."

"Ja želim da menjamo temu. Da sam želela nešto drugo da radim, pokušavala bih."

"Kažem za tvoje dobro..."

"Vlad, dragi moj, znaš da bi tebi bilo bolje da sad upišeš medicinu. Imao bi i moju podršku."

"Vera, karikiraš!"

"Da bi shvatio."

"Nemoguća si."

"Zato si se i zaljubio."

***

"Jutros nisi stigla da se našminkaš?" Dani se naslanja na pult i pogleda me zabrinuto, iako njegov glas ne odaje da brine.

"Zezaš me?" Bezvoljno pitam.

"Bleda si imaš podočnjake. Jesi li dobro?"

"Imam vrtoglavice i umorna sam baš ovih dana."

"Moraš kod lekara. Nemoj da se igraš."

"Ako mi ne bude bolje, idem." Ne bih da se ponovi stanje od pre par godina kad sam i otkrila problem anemije.

"Kako ste ti i Petrov?"

"Dobro. Više mi čak ne kida živce sa tim da sam prekvalifikovana. Rekao mi je radi šta hoćeš. I otišao na trening."

"Jaoj, da mi je da vidim Vlada kojeg izbaci neko iz takta."

"Sladak je."

"Taj kompliment nije za muškarčine."

"I ti si sladak."

"Vera, odlazim dok ne dobijem poriv da i ja tebi delim komplimente."

"Znaš da si me samo jednom pozvao na ručak od kad sam sa Vladom."

"Ne radi mi se prekovremeno, zato."

Još uvek prigovara zbog onog kada je pola noći radio prezentaje da ja ne bih mogla sa njim na večeru.

"Može sutra večera? Pozvaću i Tašu."

"Sa Tašom može."

Taša je moja dobra drugarica i zaljubljena je u Danija. Mada mislim da ni Dani nije ravnodušan kada je ona u pitanju, ali oboje su čudni. Ni jedni neće da napravi prvi korak.

***

"Vera?" Čujem otvaranje vrata, onda i korake, te dozivanje mog imena.

"U krevetu sam." Izašla sam ranije sa posla jer mi nije bilo dobro, te sam zakazala pregled.

"Jesi li dobro?"

"Pa ne baš. Poranio si?"

"Brinuo sam za tebe."

"Pa javila sam ti se." Sedne na krevet pored mene i poljubi me u čelo.

"Hoću da pazim na svoju devojku. I idemo kod doktora, sad odmah." Pomazi me po licu.

"Sutra imam zakazano."

"Idemo kod doktora kojeg je Bojana preporučila. I ti se ništa ne pitaš."

"Sa obzirom na to da se radi o meni, pitam se. I imam svog doktora."

"Spremi se, idem da se istuširam." Poljubi me i ode.

Šta ovo bi?

Vlad deluje pomalo uplašeno?

_________