Kad sam sreo Veru 🔚

26

VERA

"Jel sa vama sve u redu?" Bojana mi pruži čašu limunade i postavi pitanje koje me na trenutak zbuni.

Da li je sa nama sve u redu?

"Valjda...", odgovorim i popijem par gutljaja, nakon čega odložim čašu i jednostavno odlučim da nekome ko nije Dani kažem šta me muči. "Mislim da smo Vlad i ja na tako dobrom putu da upadnemo u rutinu iz koje se nećemo izvući kao pobednici. Nekad me toliko nervira što ne umem da kalkulišem. Ne igram igrice i nemam to u planu. Ali se isto tako bojim da ga ne izgubim. Ne samo zbog sebe, sad imamo i Lava. Ali on se nekad ponaša kao da nije važno šta ja kažem niti kako se osećam."

"Vera, muškarci su ponekad tako glupi. Moraš im crtati. Razgovoraj sa njim."

"Da mi opet kaže da nisam dobro obradila informacije? Znaš onu Danijelu Petrović?"

"Da."

"Devojka od kada je počela da radi slini po njemu, otvoreno pokazuje mržnju prema meni i kada to kažem on se smeje, njemu je lepo da budem ljubomorna?"

"Ona? Ne mogu da verujem. Čini se kao prava dušica.."

"Eto! Niko mi ne veruje, kunem se da ne izmišljam. Samo..."

"Nisam ni rekla da izmišljaš, samo kako mi se ona čini. Dušo, objasni mi."

"Godinama traje, svašta se dešavalo a Vlad je na sve žmurio..."

"I ti toliko dugo ćutiš. Ti si luđa od nje. Pokaži kandže i ne boj se, moraš da se boriš za sebe."

"Ali ja..."

"Vera, idemo li?" Vlad je otvorio vrata i provirio.

"Dolazim. Možemo kad dođem po Lava da nastavimo sa pričom?" Želim da pričam sa njom o ovome.

Više stvarno ne znam šta ja radim.

"Neka Lava kod nas par dana, sredite što imate..."

***

Večera sa Vladovim prijateljima j protekla dobro, vodila sam glup razgovor sa suprugom jednog od njih dok mi je na pameti bilo toliko toga.

U pravu je Bojana, muškarci su glupi. Ovaj moj je posebno glup.

I ja ga volim. I ne želim da ga izgubim.

Gde je nestala moja borbenost?

Pitam se da li da ja još jednom pokušam da budem pametna.

Kada uđemo u auto i kada startuje motor, uključim muziku i pojačam. Pokušavam da smirim misli, ali mi ne ide.

"Još uvek si ljuta?" Utiša muziku i pogleda me, te kada mu uzvratim pogled, svoj usmeri na put ispred sebe.

"Nisam ljuta, mnogo više osećanja je pomešano."

"Mogu li da znam šta se sad desilo?"

"Zaustavi auto."

Da li je ovo realno? Jednim pitanjem je sve moje strpljenje sahranio. Dobila sam poriv da ga zadavim. Ali kako ne želim da umrem, mora da zaustavi auto. Onda ću se baciti na posao.

"Zašto?"

"Da izađem."

"Izaći ćeš kad dođemo kući." Ravnim glasom kaže.

Dobro. Nagnem se na sedište i trepćem u pokušaju da odagnam suze.

Ne znam kada sam postala ovakav slabić.

Zažmurim i osetim dve suze kako se skotrljaju niz moje obraze, tu se ne zaustave. Suzbijam svaki jecaj u nameri da me ne čuje, ali ne uspem.

"Ne plači."

"Hoću." I opet tišina koju potresaju samo moji prigušeni jecaji.

Kada se konačno nađemo u garaži zgrade i kada se zvuk motora utiša, pogledam ga kroz suzama zamagljen pogled.

"Vera, prestani. Hajde." Podigne ruku ka mom licu ali se izmaknem i otvorim vrata.

Plačem kao neka glupača, a moja moć govora je izgleda ostala negde uz put.

Ne odgovoram ni na jednu njegovu reč, toliko toga želim da kažem ali jedino uspevam glasnije da zajecam.

Kada zatvori vrata za sobom, povuče me u svoj zagrljaj i konačno prekine da govori. Samo me grli, klizi šakama po mojim leđima i  čeka da se smirim.

Kada konačno zaustavim suze i kada jecaji prestanu da potresaju moje telo, malo se odmaknem od njega i pogledam u njegove sive oči.

"Izvini." Prstima briše mokre tragove na mom licu.

"Ne znam za šta se izvinjavaš."

"Jer sam ja kriv za ovo. Obećavam ti da ću sve ispraviti."

"Šta ćeš ispraviti? Možda me naučiti da pravilno razmišljam?" Prošla me je faza plakanja, sada sam raspoložena da se svađam, da udarim tako da i njega zaboli.

"Nisam tako mislio."

"Stvarno? Nisi mislio ali si rekao?"

"Srećo, opet sam napravo sranje. I ispraviću."

"Pa onda da očekujem da se pojavi neka druga, ja opet da budem ljubomorna glupača, koja ne ume racionalno da razmišlja? Vlad, da li si imao nešto sa njom? Zato je još tu?"

"Ozbiljno me to pitaš?"

"Da. Možda si želeo da vidiš koja je bolja..? Možda da meni vratiš za ono što je tebi neka druga uradila?"

Znam da nije, glupa sam što mu toliko verujem?

"Nisam to udario i vređa me tvoje pitanje?"

"Vređa te? I mene vređa to što mi ne veruješ i što te je očigledno briga za moja osećanja."

"Pogrešio sam. Priznajem. Ne mogu da vratim vreme, ali još nije kasno..."

"Ali moglo je da bude, jer si ti gluv i slep za sve okolo. Jer je tebi bitno samo ono što ti misliš i vidiš. Ljubav ne treba da bude sebična."

"Vera..."

"Vera! Vera! Vera! To je sve što ponavljaš! Vlad, uradi nešto da se osetim kao pre! Ako osećaš još uvek isto. Jer ja ti sledeću priliku neću dati. Ovo je poslednja. Ne zbog tebe. Zbog Lava i mene."

Zašto uvek kad ne zna šta bi dogovorio dobijem poljubac?

Ljubimo se gladno, požudno i divlje, grabimo rukama jedno drugo i oslobađamo se odeće jer je to jedina prepreka koja trenutno postoji među nama. Ovo je trenutak kada želimo da bez reči kažemo jedno drugom koliko se zapravo volimo, koliko privlačimo...

Mi smo srca koja udaraju u istom ritmu, oči koje sijaju istom iskrom i tela koja gore istom vatrom.

_________