Kad sam sreo Veru 🔚

14

VERA

Dve nedelje već ne radim, jer moj dečko tako želi. Provodim vreme dosađujući se kod kuće, sama. Tačnije, preselio me je kod sebe i sad se ponaša prema meni kao prema detetu koje ne sluša.

Ono za šta se nisam bunila je zapravo ta selidba, ionako sam mnogo više vremena provodila kod njega nego svom stanu.

Čitam sve moguće knjige i gledam serije. Osećam se ponovo kao kad sam studirala. Pa kad nakon ispitnog roka poblesavim skroz i prionem na opuštanje, koje u mom slučaju opet podrazumevalo knjige samo neke druge tematike.

Čujem ga kada otvara ulazna vrata, zatim čujem šuškanje kesa i tek tad se pojavi u dnevnom boravku. Svaki dan isto.

Još jedna stvar za koju se nikad ne bunim to je sva ona pažnja kojom me obasipa.

"Srećo", čujem njegov glas pa tek onda uđe u dnevni boravak, gde sedim sa knjigom u ruci i praznom šoljom za čaj. "Ti si još uvek u pidžami? Nisi videla poruku ili si rešila da me ignorišeš?" Smeši se, sagne se i poljubi me.

Kakva poruka? I šta danas ima na umu?

"Nisam ništa videla." Govorim dok gledam kako skida kravatu, košulju i gledam sve te tetovaže. Mislim da ću se uvek diviti toj umetnosti na njegovom torzu.

"Idemo na planinu." Okreće se i odlazi prema kupatilu.

"Zašto?"

"Ima više razloga. Počni da se spremaš..." Zvuk zatvaranja vrata me spreči da razumem o šta još govori.

Negde na izlasku iz Beograda, počnem da prevrćem po torbi u potrazi za telefonom.

"Moraćemo da se vratimo." Kažem kada ne ne nađem telefon.

"Zašto?" Pogleda me na trenutak.

"Zaboravila sam telefon."

"Oni koji će te možda zvati imaju i moj broj. Pa neka zovu. Vidiš, super je ispalo. Odmaraš i od telefona." Nasmeje mi se i pojača muziku.

"Vlad?"

"Da, dušo?"

"Moram nešto da te pitam." Pogledam ga.

"Nekoliko puta mi je palo na pamet i nikako da se setim kad si ti tu. Zašto si mi poslao onu poruku kad si bio u Moskvi?"

"Kako si stigla do toga?"

"Dosada čini svoje." Jednu ruku skloni sa volana i uhvati moju šaku, te počne da je miluje palcem.

"Vidim, na koju tačno misliš?"

"Poslednju, onu za rušenje aviona."

"Jer si ni falila i želeo sam bilo kakvu reakciju, makar to bilo i da sam kreten. Ne volim kad ćutiš."

"Sad mi je još više žao što sam odgovorila. Šta ćemo da radimo na Divčibarima?"

"Da odmaramo, šetamo, jašemo..."

"Jahanje, kažeš?"

"Konja, Vera, mislio sam na konja."

"Više volim tebe."

"To mi je drago da čujem." Uputi mi najlepši osmeh i skoncentriše se na put.

Petrov mi ni u jednom trenutku nije pomenuo da će ovo biti pravi aktivni odmor. U nedelju smo toliko šetali, subjektivni osećaj prešli smo cele Divčibare peške.

Čim smo ušli unutra izbrnula sam se na krevet i došlo mi je da plačem, svaki mišić me je boleo, pekao. Ali sam se i uprkos tome ceo dan osećala svežom, mnogo manje umornon. Sad mi poneka vrtoglavica nije bila problem, već nolni mišići nogu. Prijao mi je svež i čist vazduh, mnogo više nego ono moje celodnevno odmaranje.