Kad sam sreo Veru 🔚

13

VLAD

Već danima je Vera drugačija, bleda je, umorma i non-stop se žali na vrtoglavice. Uporno ponavlja kako nije ništa strašno i kako joj se to nekada dešava. Te prođe tako iz čista mira, mada joj slabo verujem.

Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je da ćemo postati roditelji. Ubrzo sam shvatio da je to malo verovatno. Prvo na pilulama je, drugo imala je skoro ciklus, pre nešto više od dve nedelje. Mada, kao da se ja u to razumem.

Bio bi to još jedan ne planirani korak.

Danas joj je bilo loše, toliko da je otišla ranije sa posla. A ja zvao Bojanu da joj zakaže pregled.

Koliko god da ona tvrdi da je bezazleno, danas će otići kod lekara, a onda lepo na odmor, bolovanje, kako god hoće da nazove.

Odmaraće makar morao da joj dam otkaz.

***

Zaustavim auto ispred klinike, na adresi koju mi je Bojana poslala. Pogledam je pre nego što otvorim vrata, ona se smeši a ja u sebi kuvam.

Nije smešno što brinem.

Držim je za ruku i ne puštam sve dok je konačno sestra ne pozove unutra. A ja moram da ostanem ispred.

Zašto brinem? Što paničim i na najmanju naznaku da joj nije dobro? Jer sam svestan koliko je sve prolazno. Danas imamo sutra ne.

Ne sećam se majke, ali se dobro sećam priča kako je naprasno umrla. Sve je počelo od vrtoglavice, bezazlene kojoj nije pridavala na značaju. Svaki zdravstveni problem je potiskivala. Da bi u roku od šest meseci umrla, od moždanog udara.

Ujak je otišao da odmori, jer ga je glava bolela, nije se ni probudio.

Jednostavno, strah od smrti. Ne moje, bojim se da me ne napusti još jedna osoba koju sam počeo da volim.

Tih pola sata traje kao večnost dok sedim i čekam. Jer upravo premotavam svaku sliku moje majke, koju sam ikada video.

Jedina sličnost između mene i nje jesu sive oči.

Žena plave kose i nasmejana.

Iz ponovnog proživljavanja uspomena me prekine Verin glas.
"Moramo da sačekamo rezultate krvi. Nekih pola sata i onda... Jesi li dobro?" Pogleda me pomalo zbunjeno.

"Dobro sam", protresem glavom. "Hajdemo napolje." I opet je hvatam za ruku i podižem do usana te ljibim.

"Vlad? Šta ti je?"

"Uspomene." Ne mogu sad o tome, ne ovde.

Koliko god star bio uvek ću osećati osti bol pri pomisli na majku. Na njen odlazak iz mog života. Na svaki grč koji sam video na Vlastinom licu. Na suze koje i vidim u njegovim očima svakog 23. septembra.

"Ne moraš ići sa mnom. Vidim da te bolnice uzrujavaju."

"Hoću. U redu sam. Zaboravi." Pomilujem njenu nadlanicu palcem.

"Ne želiš o tome?"

"Samo ne ovde. Šta ti je rekao doktor?"

"Isto što i ja mislim. Anemija je opet problem, sigurno. Uvek se vraća. Ali mi sad nije jasno, jer sam pre tri meseca radila analize." I tada se setim.

"I kakvi su bili rezultati? Nisi mi rekla."

"Kao i obično, na granici sam anemije, ali uz sve one gluposti koje pijem, okej sam."

"Zašto ti je to tako?"

"Od malena imam taj problem. I navikla sam. Nije bilo strano da primim i neku jedinicu krvi."

"I radila si sve analize?"

"Mama mi je zdravstveni radnik. Samo mi sivu masu nije poslala na testitanje." Nasmeje se i uradim isto.

Osetim olakšanje.

Mogla je to i ranije da kaže.

Kao i što je rekla, opet je bila malokrvna. Sve drugo je u redu, doktor je neke analize uradio odmah, neke zakazao za jutro.

Uglavnom miran sam. Dobro je. Osim što je zaslužila kao dete da je malo neko ispljeska po guzici.

Javljam se da to budem ja.

Niti je pazila šta jede, zaboravljala je da pije čajeve, vitamine je zaboravljala... Kao da je dete. Čak joj je i reakcija bila detinjsta.

"Nemoj slučajano da kažes Bojani, ona će preneti mami i ja sam najebala."

"Što se zezaš?"

"Ja?"

"Ne, ja. Vera, moraš da paziš na sebe, vidiš šta bude kada se ponašaš neodgovorno."

"Možda sam mislila da je zaljubljenost lek... Daj šta je tebi neću umreti." Nasloni se na moje grudi, tiho se smeje.

"Ne šali se sa tim."

"Zašto ti smetaju moje šale?" Rotiram se malo pre njoj, te je uhvatim za ramena kako bi me gledala dok ovo izgovaram.

"Volim tvoje šale, dok god se ne šališ sa životom."

"Huh, da li to nekome stalo do Verice?"

"Možeš li da se uozbiljiš na par minuta?" Povisim ton iako nema potrebe za tim.

"Mogu. Slušam..."

"Uvek neki demon iz prošlosti. Ovog puta smrt moje majke. Ja jesam bio dete, mislim da je se i ne sećam. Znam je sa slika. Sećam se da bi sve ostavila i odvela me da se igram u prak. Možda mi se to urezalo u pamćenje samo iz Vlastinih priča. Ne znam. Sećam se osećaja sigurnosti, kada bi me zagrlila. Možda sam to samo sanjao. Koliko god imao godina, njena smrt i to što nije bila uz mene će uvek boleti. Još jedna osoba koju sam voleo, koji mi je bio podrška koliko i otac, umro je preko noći. Da li sad razumeš zašto meni to nije smešno?"

Umesto odgovora dve krupne suze se skotrljaju niz njene obraze.

"Izvini. Nisam želela...", spustim prst na njene usne.

"Pst...Nisam ovo rekao da bih te rastužio. Rekao sam ti to jer sam imao potrebu. Ne pričam o tome. Znaš, mi muškarci volimo da glumimo heroje. I da nisam sreo tebe, teško da bih nekome ovo priznao."

Poljubi me, te uhvatio moje lice među ruke.

"Da li sad razumeš koliko je glupo planirati?" Namreškam čelo.

"Ne bih se složio. Plan je osnova svega."

"Život nikad ne ide po planu."

"Hvala Bogu."

***

Sledeće poglavlje će biti veselije.

Nego, kako vam se čine njih dvoje?

Ljubim vas💋❤❤❤