Kad sam sreo Veru 🔚

30

VERA

Čim skrenem sa ulice na uzak put koji vodi ka kući mojih roditelja primetim Vladov auto i tog trenutka u meni nešto zaigra.

Došao je. Uželela sam se tog idiota.

Čim kročim iz auta i napravim par koraka ka njima potvrdim ovo idiot.

Moj tata umire od smeha dok ga kao pažljivo sluša, a krajičkom okom posmatra moju reakciju. I znam šta je imao na umu.

Koliko god da sam ljuta, besna ili šta god ovakvog ga neću pustiti da ide. Kupio je vreme koje ćemo provesti zajedno u nameri da pokuša da nas pomiri.

Mi se nismo ni svađali. Samo zaćutali.

Kad bolje razmislim mi se nikada nismo ni posvađali, ne računajući one uobičajene rasprave skoro svakog para.

Što više razmišljam, shvatam da sam pogrešila što sam ga ostavila, trebala sam napokon da uzmem stvar u svoje ruke i mom ćoravom budućem mužu pokažem koliko sam u pravu. Ali ne, Vera se promenila, ponašala sam se baš kao on. Pobegla sam.

Sakrila se od problema.

Budući muž? Ni u jednom trenutku nisam odustala od njega, od nas. Ako on ne bude mene pitao da se udam, pitaću ja njega ovog puta.

Rešila sam to danas dok sam ispred poljoprivredne stanice čekala mamu i Lava.

Četiri dana se nismo ni videli ni čuli i sad kad je došao, očigledno je da ovde samo ja još uvek i vidim i čujem. Njemu su ta čula trenutno oštećena rakijom.

"Sipaj meni jednu." Izgovaram i sednem sa njima za sto.

"I meni." Vlad se oglasi i pogleda me ispod obrva. I nemojte misliti da je u pitanju onaj njegov zavodljivi pogled. Jer nije. Ovo je pogled pijanog, ali i zaljubljenog čoveka.

"Njemu sipaj vodu, jer ne može pijan da vozi nazad." Kažem jer želim da vidim reakciju.

"Svakako ne idem bez vas."

"Jel?"

"Da!" Klimne glavom i pruži Borisu svoju čašu, dok se ovaj smeje o pokazuje na praznu flašu.

"Zete, nema više, strpi se da donesem." Pruži meni moju čašu i okrene se.

"I Vlad? Došao si da piješ ili imaš nešto da kažeš?" Iskapim rakiju i progovorim.

"Volim te i molim te da mi oprostiš i želim da se pomirimo. I fališ mi mnogo. I ne želim više ni jedan trenutak sa provedem bez tebe i..." Zastane, kao da proverava da li mi je rekao sve što je imao na umu. "I Lava."

Da li je on to zaboravio ime deteta?

"Dobro,  volim i ja tebe..."

"Ozbiljno?" Prekine me.

Ozbiljno? Pitam i ja.

"Majke mi." Sad se nasmejem.

"I oprostićeš mi?"

"Hoćeš li se sećati ovoga?"

Malo razmisli i progovori.

"Hoću. A gde je Lav?"

Da, vidim da hoćeš.

"Sa mojom majkom, kod njene drugarice."

"Voleo bih da i moja majka može da ga upozna." Slegne ramenima. "I tebe."

Pomislim na mog brata i na to kako se obradovao kada sam mu rekla da sam trudna a nije mogao makar na slici da vidi Lava i osetim kako mi oči vlaže.

"Vera?" Pozove me i instinktivno obrišem oči.

"Ne plači." Krene da se podigne sa stolice i završi u zelenoj, sveže pokošenoj travi.

"Vlad, daj! Diži se." Počnem da se smejem kada se nagnem preko stola i ugledam njegove sive oči kako me gledaju kroz poluspuštene trepavice.

"Mislim da će mi trebati mala pomoć." Tek neznatno mi se nasmeje.

"Vidiš li negog da ti pomogne?"

"Vera, samo ruka?"

"Diži se, Vlad." Ustanem i obiđem sto i kada stanem na korak do njega.

Zašto ga ovoliko volim? Postavljam sebi pitanje.

"Hajde, srećo." Nastavlja da se smeši i pružim mu ruku a onda završim preko njega.

"I dalje mi veruješ." Lagano poljubi vrh mog nosa.

"Izgleda da i dalje ne bih trebala." Na trenutak se uozbilji.

"Ne, srećo, uvek mi veruj. Nikad te više neću razočarati." Nežno dodiruje moje usne dok govori.

Koliko li je popio? Biću i ja pijana ako me samo jednom poljubi. I to ne onako kako ovo zvuči.

"Razmisliću o tome. Ustaj sad." Ne prestaje da ljubi moje lice.

"Ne, ne. Lepo je ovako."

Pokušam da ze podignem kada nas rotira i sada se nalazim na mekanoj travi, dok je optužen preko mene, tek toliko me pritiskajući da ne mogu da se izmigoljim ispod njega.

"Nisam skroz pijan, samo malo."

Spusti usne na moje i prošapuće.

"Jesam li stigao na vreme?"

Umesto odgovora spustim brzinski poljubac na njegovu bradu. Za poljubac će morati da opere zube.

Začujem u neposrednoj blizini glas moje majke, onda i smeh našeg sina.

"Gospode Bože, pa u ovoj kući imaju i kreveti."

I tek kad se prevali sa mene, Lav padne preko mene u pokušaju da se baci u Vladovo naručje.

"Tata!"

Grli ga svojim malim rukama dok Vlad ljubi njegove rumene obraščiće, te se prevrće nazad, pored mene.

Ispunjava me osećaj sreće i zadovoljstva, ljubavi...

***

Kako nikada nisam previše razmišljala o svojim postupcima, odlazak od Vlada, zatim i brzinsko polu pijano pomirenje mi ni malo čudno nije bilo.

Radim ono što me čini srećnom, što čini srećnim ljude koje volim. Tako je bilo i ovog puta, mi zaslužujemo da budemo srećna, puna ljubavi porodica.

Istuširala sam se i uputila u sobu, kada me je na hodniku sačekala majka.

"Neka Lav spava kod nas."

"Ne treba. Laku noć, majko." Nasmešim se.

"Dobro, nemoj posle da bude da se nisam ponudila."

"Neće. Želim da smo svi zajedno."

Uđem u sobu i zateknem Vlada kako sedi na krevetu i posmatra Lava kako spava.

"Vera, kako je moguće da voliš kretena kao što sam ja?" Kaže i povuče me u krilo.

"Nekad se i sama pitam." Osmehnem se.

"Znaš, Danijela je..."

"Ne želim čak ni da je pominješ. Ne večeras." Spustim prst na njegove usne.

"Kako ti želiš."

"Sutra ćemo pričati..."

"Ako me ne bude ubijala glava kao i svaki put... Ne volim alkohol."

"Znam da ne voliš. Ali što si onda pio?"

"Jer je Boris točio, jer sam tako lakše govorio ono što me muči..."

"Ahaa... Hajde da legnemo."

Sa mnom u krilima se samo prevrne na slobodnu stranu kreveta i zagnjuri glavu u moju kosu.

__________

Laku noć! ❤❤❤