Kad sam sreo Veru 🔚

11

VERA

Sve ono što mi je danima kljucalo po glavi, o čemu sam razmišljala i što me je mučilo u našem odnosu sam mu rekla poslednje veče pre odlaska u Moskvu.

Nije mi plan bio da se zaljubim, još manje u nekog kao što je on. Ne zato što imam predrasude o bogatim, zgodnim, muževnim, dominantnim tipovima. Ovaj je uz to i sjeban i kukavica. Pun nepoverenja. Nisam imala u planu da se zaljubim zbog naših porodica, zbog toga što radim za njega, što bih kako god okreneš morala da nastavim da ga viđam i ako bi to što imamo puklo.

Ali kada smo već počeli, zatim nesvesno produbili odnos, nisam mogla da ćutim i pustim da idemo dalje. Da ga zavolim a onda da sve ode niz vodu jer je gospodin zarobljen u prošlosti.

Rekla sam sve što mi je bilo na umu i dala mu šansu da razmili. Ako želi i dalje sa mnom, onda će morati da mi veruje.

Ne želim ništa na pola.

I nemam problem da to tražim.

***

"Šta se sa tobom dešava?" Dani sedi naspram mene u našem omiljenom restoranu i nakon dužeg oklevanja izgovara pitanje.
"Zaljubila sam se. Opet." Izgovaram to sa težinom u glasu, kao da priznajem ne znam kakav zločin.

"To znam", podigne času. "Da nazdravimo prekidanju one glupe odluke."

Podignem čašu i kad nakon zvuka udaranja čaše o čašu, on mi se iskezi.

"Za tebe i Tiranina."

"Kako znaš?"

"Mom oku ništa ne promakne. Nismo najbolji prijatelji džabe."

"Tako se vidi?"

"Samo kad neko ima iskusno oko. Nego, nešto mi nije jasno, do sad si zbog zaljubljenosti lepršala, sad ti samo metla fali. Prava si veštica."

"Gospodin Petrov me je malo izbacio iz takta. Previše se suzdržava, a znam da mu je stalo."

"Koliko će Vlasta i Bojana da budu srećni kad čuju, a tek Slavka. Ni oni ne znaju?"

"Ako kažeš nekom, udaviću te, svega mi."

"Što tajite?"

"Jer mi nismo klasični par, samo postoji težnja da postanemo. I ne želim da se niko meša. Znači, ćutiš."

"Ako sretnem Bojanu moraću usta trakom da zalepim."

"Ćutaćeš."

"Tvoje tajne čuvam, to znaš."

***

Pet dana ignorišem svaki poziv ili poruku koju mi uputi. Nisam znala da sam takav karakter, ali stalo mi je do njega, do nas i želim da znam na čemu sam.

Želim i da mu vratim za njegovu ćutnju.

U petak me je Bojana zvala, dolazi joj za vikend Dunja i biće same kod kuće, pa je htela da svratim na kafu.

Nije da se baš viđam sa njima nešto često, ali desi se tu i tamo, popijemo kafu, provedemo koju trač partiju. Šta da radim, ja sam osoba do koje dođu svakakve informacije a Bojana voli sve da čuje.

Nikome mi loše ne želimo, ali eto zabave radi.

Nisam rekla, mrzim tu svoju osobinu.

Stojim ispred belih, masivnih vrata i u misli mi se vraća kada sam poslednji put bila ovde. Volela bih da me i sad dočeka Vlad i njegov pogled kojim zapali sve u meni.

Čovek koga sam zvala ledeni je odgovoran za požar koji tinja u meni i svako njegovo rasplamsavanje.

Dunja mi otvori vrata, smestimo se u dnevni boravak gde je bila Bojana. Započenemo svakakve priče. O braku, o deci koju ona planira, o njenom poslu i eto završimo na mom poslu, preciznije na novom generalnom direktoru.

Od toga kako mi se čini, do trenutka kada ga pitam zašto je otišao iz Srbije?

Jednostavno je jače od mene.

"Zbog jedne devojke. Voleo ju je, ponašao se kao da mu je ona centar sveta sve dok je nije saznao da ga vara. Bio je jako osetljiv, danas ga ne prepoznajem. Povukao se i zatvorio u sebe." Bojana tužno govori.

Da li ih je i on nahvatao na gomili?

"Vera, moj brat je divan čovek. Da nije takav gad prema ženama ja bih navijala za vas. Ovako ne želim da te povredi." Dunja se nadovezuje.

"Kakav bi vi bili par. A i oboje ste prošli isto."

"Haha, ista nam je sudbina izgleda." Našalim se i skrenem sa teme.

Bili bismo mi dobar par, samo da se Vlad dozove pameti i pohvata konce.

Ne zvala se ja Verica, ako ga ne oporavim. Makar za neku drugu ženu.

Saznala sam i da mu je mama umrla kad je imao 3 godine, jeste da mi je to i sam rekao. Ali pretvarala sam se da ne znam. Nisam želela ništa da im kažem za nas, jer bi do jutra svi znali, ali onako ovo ti kažem u poverenju.

***

Ponedeljak, utorak i konačno sreda, danas bi gospodin Petrov trebalo da se vrati.

Kada se probudim dočeka me porka od njega.

"Imam let za sat vremena i moram ovo da ti kažem, jer nikad se ne zna. Možda se avion sruši i ostaneš uskraćena za odgovor. Verujem ti i želim sve što nudiš. I dugujem ti razgovor."

Prevrnem očima na porku, te otvorim sledeću.

"Ako preživim, naravno."

Onda otvorim i treću ujedno i poslednju.

"Hajde sa mnom u Italiju. Na svadbu."

Iako sam želela da ga ignorišem sve dok mi ne kaže sve što ima u lice, ne uspem.

"Hoću ako preživiš!"

Kako je od ozbiljnog čoveka nastao ovaj detinjasti?

I tako ja ceo dan provedem virkajući u telefon, čekajući da mi se javi.

Ja, koja nikad nisam pomislila da bi nešto loše moglo da se desi, ceo dan vrtim po glavi njegovo ako preživim.

Da li se još neki normalan par tako šali? Teško da je odgovor potvrdan.

Mrak je uveliko pao kada se oglasilo zvono i kada sam trčeći otvorila vrata i bacila se Vladu u zagrljaj.

Nedostajao mi je.

Brinula sam.

I želela sam da me stegne snažno, onako kako samo on grli.
Njegovi zagrljaji su jedna od sitnica koja mi govori da mu je stalo.

"Nisam očekivao ovakav doček."

"Nisam ni ja očekivala da ću te ovako dočekati. Ali ona poruka je bila dobra ideja."

"Misliš?"

Klimnem glavom i namestim glavu tako da može da me poljubi. Ali ne dobijem poljubac kakav sam očekivala, već jedan nežni u jagodicu, pa onda u drugu. Usnama lagano dodirne slepoočnicu, zažmuri i opustim se, pa osetim usne na kapku.

"Hoćemo li uči u stan?"

____________

💕💕💕