Kad sam sreo Veru 🔚

1

VERA

"Vera!" Okrenem se na Danijev uspaničen glas.

"Šta se dešava?"

"Da li je Vlasta stigao?"

"Ne. Zašto?"

"Imamo problem u proizvodnji. A ne javlja mi se."

"Ja ću ga pronaći."

"Požuri."

"Ti ne paniči." Izvučem čokoladicu iz džepa sakoa. "Izvoli, da se smiriš." Prvo i osnovno pravilo, kad Dani paniči dati mu slatko.

"Hvala, idem da rešim ovo."

Čim se Dani okrenuo i pošao da rešava problem koji se desio u proizvodnji, posvetila sam se traženju gospodina Petrov.

"Dobar dan, Bojana." Pozvala sam njegovu ženu, jer do sad sam naucila kome se Vlasta uvek javi.

"Vera, kako si?"

"Hvala na pitanju, odlično. Vi?"

"Radno, bliži nam se Dunjina svadba. Znaš već kako to ide."

Vrlo dobro znam. Prošla sam to.

"Možete li mi učiniti uslugu? Vlasta nam se ne javlja.".

"Naravno, mila, javiće se, odmah. Prekidam."

"Hvala. Daniju treba da se javi. Ljubim vas."

Vratim se na svoje radno mesto, iza belog pulta.

Moje radno mesto je od 'izuzetnog značaja za firmu', ja sam ta koja poseduje sve potrebne, ali i one manje potrebe informacije.

Ja sam uši i oči preduzeća.

Za moje radno mesto ne postoji konkretan naziv.

Dani me zove sekretaricom kompanije.

Mada, dok god imam ovu platu i uslove rada o kojima se uglavnom mašta u Srbiji, možete me zvati kako želite.

"Verice, u 14h imam sastanak sa dobavljačima. Neka sala bude spremna." Direktor nabavke, stariji gospodin, večito u plavom odelu se oglasi i kroz jedva primetan osmeh mi saopšti.

"Naravno, gospodine Jović." Klimnem glavom uz široki osmeh i pogledam na veliki sat preko puta moje stolice. Taj sastanak je za dva sata.

Skupim poštu koju treba da dostavim Daniju i ponesem ka njegovoj kancelariji.

Danijel Agbaba - Dani je lični asistent generalnog direktora i moj najbolji prijatelj. Jedina osoba na koju se zaista uvek mogu osloniti, kada je u pitanju ova kompanija.

Skontali smo se na prvu, kada sam pre četiri godine počela da radim ovde i od tada smo nerazdvojni.

Krenem ka njegovoj kancelariji te me na polovini puta presretne Ksenija, sa obaveštenjem da u 16h očekuje kandidate za posao i da ih uputim u malu salu za sastanke jer je u pitanju grupni intervju.

Konačno se smestim na stolicu kako bih malo odmorila noge, prinesem šoljicu sa već hladnom kafom usnama kada mi se Dani iscrpljeno nasloni na pult.

"Tri mašine su se zapalile, imamo dva povređena radnika. Vlasta je poludeo." Udahne i spusti ramena, bezvoljno.

"Nadam se da su dobro."

"Opekotine, ali su van životne opasnosti. U bolnici su."

"Hvala Bogu. Bilo bi dobro da ih neko poseti."

"Verice, uradićeš to za nas?" Nakrivi glavu na desnu stranu i ljubazno mi se osmehne.

"Verica mi je ime, kada mi se tako obraćaš ne znači da mi tepaš. Hoću, ne brini." Uzvratim mu osmeh.