Kad sam sreo Veru 🔚

4

VLAD

Pozdravljam portira i ulazim u hol firme, kada iz daljine začujem glas koji u meni može da izazove čitavu lepezu osećanja.

Na njeno pitanje upućeno portiru ja odgovorim i uđem u lift te krenem ka svom kabinetu.

Probudio sam se neraspoložen, Vlasta me je ranom zorom iznervirao sa nekim zahtevima da primim na posao izvesnu Danijeli Petrović, ćerku njegovog autoelektričara. Fina devojka, završila ekonomski fakultet ali nema posla za nju...

Bojana je svojim zahtevanjem da se u nedelju pojavim na ručku, u čast Vlastinog penzionisanja, dolila ulje na vatru i sada ću ja biti namćor kad se istresem na osobu koja nije ni kriva ni dužna.
Skinem sako i prebacim preko stolice, zatim odšetam do prozora i zagledam se u daljinu.
U Rusiji je bio dobar život, nisam hteo da se vratim ovamo, ali obećao sam i sada sam ispunio obećanje. Sada je vreme da se suočim, natenane sa prošlosti.

Kucanje na vratima me vrati u sadašnji trenutak a gospođica čiji glas začujem me opet iznenadi,  nisam očekivao da će mi doneti kafu. To nije njen posao, par pita mi je napomenula, znao sam to i sam ali se u meni javlja neki neobjašnjiv poriv da je provociram.

Kada sam je prvi put video, prvi utisak je bio praznoglava, koketna lepotica.

Sledeći put kada sam se susreo sa njom, opisivala me je upoređujući me sa životinjama. Paun, bik, piton... Od tog trenutka se u meni javlja želja da je upoznam sa tim, kako ona kaže, pitonom iz pantalona.

Umesto da je sankcionišem zbog nedoličnog ponašanja svaki put kada razgovara sa mnom ja uhvatim sebe kako se smejem ili razmišljam o ni malo profesionalnim (bar ne u našoj profesiji) načinima da je ućutkam, ukrotim i smirim.

Zapravo, nasamo sa mnnom pokazuje jedno lice, persira i izaziva. Čim je neko sa nama, ona postaje strogo poslovna.

Kao da stalno ispipava teren i granice mog strpljena i uvek zna dokle da ide. Dovodi me na ivicu i onda popusti, nasmeje se ili mi uputi onaj nevini pogled (koji zapravo govori sve osim da je nevinašce) i ja sam spreman da zažmurim.

Njeno ponašanje je neobično, sasvim netipično ali posao obavlja bez ijedne zamerke.

Njeno radno mesto mi zaista u početku nije imalo smisla, sada razumem da je ona potrebna kompaniji, ima je svuda. Snalazi se u svakoj situaciji, uvek ima potrebne, čak i suvisne informacije. Kao ona da je Marijan iz prodaje otišao kući ranije jer ga muči dijareja.

Njeno prisustvo na mene deluje kao energetski napitak, diže me, oživi, iznervira, raseje...

Kada se okrenem susrećem njen iskričavi pogled, kao i svaki put odmeravam njenu zgodnu figuru, upakovanu uvek u strogo poslovnu odeću.

Odeću koja samo pospešuje moju maštu i tera me da zamišljam šta krije ispod njene konzervativne odeće. Da li joj je guza zaista tako obla, čvrsta i podignuta kao što izgleda... prestani nisi izašao iz celibata a ona je jedina žena sa kojom si se susreo.

Dok priča napravi par koraka ka meni, dok u rukama drži solju kafe, zapne o nešto i ta kafa umesto u meni završi na meni, preciznije na mojoj košulji.  A  Vera u mojim rukama, trenutak kasnije njeni prsti počnu da šaraju mojim torzom i da preusmeravaju svu krv južno, dok donja glava počinje da preuzima primat.

Odmaknem se od nje, jer ako nastavi i samo malo skrene pogled slobodno bi mogla da me tuži za seksualno uznemiravanje.
Zahvalim Bogu koji je poslao Agbabu u moj kabinet, a njegova faca me nasmeje, izgleda kao da nas je zatekao na gomili a ne samo mene bez kosulje i nju kako proučava i otvoreno se divi mojim tetovažama.