Samo ona🔚 ❤️Tiskana 📖

Deveto poglavlje

Dani u Sandrinoj maloj prodavnici su sporo prolazili. Nije mogla da dočeka vikend kako bi se posvetila svom radu, ali potajno se radovala susretu s tim plavim očima. Njena utroba je treperila od same pomisli da će biti u njihovoj blizini.

 Konačno je došao petak i dan je počeo kao i obično, kafa popijena s mukom, dosta lažnih osmijeha i glume da vole jedni druge i konačno je došla u svoj mali raj i počela da iznosi sitnice. Sunce je bacalo zrake na boje kojima je njena prodavnica zračila. Strateški je raspoređivala ukrase i ručni rad po staklenom izlogu. Izlog je svaki dan izgledao drugačije jer Sandra nije voljela monotonost. Život je bio tako jednostavan, rodiš se, živiš da bi umro. A ona je bar tim sitnicama dodavala neke boje u to sivilo.

Trebalo joj je desetak minuta da bude onako kako ona želi, a onda je uzela svoju klupicu i stavila je ispred ulaza. Ponijela je novine kako bi se upoznala s današnjim aktuelnostima. Iako je mogla da ih čita na telefonu, bilo je nešto u tom papiru, opipljivosti što je sve to činilo realnijim. Prebacila je nogu preko noge i njena šarena teška suknja padala je preko nogu, ali se podigla dovoljno da joj stopala budu slobodna tople sunčeve zrake.

 Dok je pregledala naslovnicu osjetila je kako joj telefon vibrira u krilu. Bacila je pogled na ekran i srce joj je na trenutak stalo. Velikim bijelim slovima na ekranu je pisalo Aadil i ona je drhtavom rukom uzela mobitel i prstom prešla kako bi otključala ekran. Mala koverta bila je preveliko uzbuđenje za njeno srce. Otvorila je poruku i s srcem u grlu čitala poruku.

"Dobro jutro Sandra. Nadam se da si dobro i da te nije uhvatila gripa. Ako dogovor za sutra još važi, vozač će biti pred tvojim stanom u dogovoreno vrijeme. Farah te pozdravlja. Aadil."

 S osmijehom na usnama Sandra je pomilovala Farahino ime i onda krenula da piše odgovor.

"Dobro jutro Aadil. Dobro sam, ne bojim se ja malo tople kiše, a ni gripe. Dogovor važi i rado ću prihvatiti prevoz. Poljubi Farah za mene. Sandra."

Iako su poruke bile bez nekih emocija, Sandra nije mogla a da ne osjeti sreću zbog njih. Naslonila je leđa na kamenu podlogu iza sebe i zatvorila oči. 

                                                                                      ***

"Eto poslao sam joj. Rekla je da će doći sutra i da te poljubim." Rekao je Aadil svojoj malo kćerci koja je sjedila u njegovom krilu i gledala u njegov mobitel. 

"Za koliko sati je sutla?" upitala je Farah okrenuvši lice kako bi gledala oca u oči.

"Nije puno. Još jednom spavaš i kad se probudiš biće sutra." Rekao je Aadil milujući je po leđima. Farah je samo klimula glavom i sišla s očevih nogu. Za sobom je vukla pohabanog zeca i krenula niz hodnik. Aadil je nastavio čitati novine i kad se nakon nekog vremena Farah nije pojavila krenuo je u potragu za njom. Otvorivši vrata njene sobe našao ju je u krevetu koji je još uvijek bio topao jer nije davno ustala iz njega. Čvrsto stisnutih očiju uz sebe je držala zeku i pokrila se do vrata.

"Farah, bebo, jesi dobro?" upitao je Aadil stavljajući dlan na njeno čelo. Brazda među njegovim obrvama se produbila i spustio je glavu kako bi je poljubio u kosu.

"Je li već sutla?" upitala je ozbiljno djevojčica kad je otvorila oči na što se Aadil nasmijao iz srca. Legao je na njen krevet i privukao ju sebi. Lijevom rukom je prelazio preko njenih leđa. Prekrižio je nogu preko noge i gledao u zvijezde rasute po plafonu. U sredini je bila najveća koja je obasjavala cijelu sobu u toku noći. Kad je objašnjavao Farah da njene mame nema više, rekao joj je da je sad među zvijezdam, za ovu najveću u njenoj sobi rekao je da je to njena mama. Osvjetljava joj put kad tama padne. Kad god pogleda gore znače da je neko voli i pazi na nju. Koliko je samo istine bilo u tim riječima. I on je sam gledao u nebo u tim danima i molio se da bude dobro gore među odabranima i da čuva i njega i njihovu kćer.

"Nije sutra Farah. Mora noć da padne i opet da svane i onda ćeš opet moći obući  haljinu i biti model." Rekao je s blagim osmijehom Aadil. Bila je tako mala, a toliko veliki razlog za sreću. Njen duboki udisaj još više je raširio njegov osmijeh. Najveća muka ti to bila, dijete moje,  pomislio je u sebi.  "Hajde da se dogovorimo. Mi ćemo provesti dan u parku, vratićemo se i pojesti nešto lijepo, a onda ćemo pogledati Frozen," po ko zna koji put "i onda ćeš da spavaš i kad otvoriš oči Sandra će biti tu. Može?"

Farah je skočila s kreveta i krenula da skida pidžamu sa sebe. "Hajde papa, idemo u palk." Viknula je i otrčala u svoj garderober, a Aadil je prekrstio ruke iza glave i gledao u plafon.  

Ah, draga moja Sahar, kad bi samo mogla vidjeti u kakvu djevojčicu tvoja voljena beba odrasta. Kada bi samo mogla osjetiti te nježne poljupce i dodire osobe koju si voljela više nego sebe. Ah, draga Sahar, nedostaješ mi svakog dana sve više, ovo moje srce nikad neće kucati isto. Kuca za nju, Sahar, samo za nju. Molim te, osvijetli i moj put, ljubavi, imam osjećaj da će tama da me pojede.

 Njegovo jadno srce dopustilo je jednoj toploj suzi da sklizne iz oka. Da oslobodi bar trun boli koju osjeća svaki dan. Svakim danom koji je prolazio gubio je dio sebe, ali borio se, radi Farah. Podigao je dlan i obrisao trag suze s lica. 

"Papa, još uvijek ležiš!" kroz vrisak je rekla Farah lupnuvši bijesno nogom od pod. "Idemo u palk da sutla blže dođe. Ajde, papa." Aadil je podigao glavu i ugledao je obučenu u šarenu haljinu i još šarenije tajice. Izgledala je kao eksplozija boja. Spustio je glavu nazad na ruke i osmijeh se prikrao.

Lakše se suočiti sa nepoznanicom budućnosti kad imate nekg da vam u sivilo doda boje. Neko ko će vas tjerati da uradite sve kako oni ne bi morali da brinu o svemu što dolazi.

Skočio je s kreveta i potrčao prema njoj. Uhvatio ju je u naručje i vrtio u krug. Dječija skika i smijeh odjekivao je u toj maloj prostoriji gdje su bila dva bića željna ljubavi i dodira ženske ruke.