¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Apartman sa pogledom na plažu, graja i glasovi koji dopiru kroz otvorene prozore... Luksuz i golema terasa na kojoj bih ispijala prvu jutarnju kafu, bili su samo privremena odluka. U podsvesti bilo mi je nešto skromnije, povučenije... Već peti dan maštala sam jutarnjoj tišini, o uvali u kojoj bih se kupala gola, o dugoj, nemoj noći koju ću provesti na svećama obasjanoj terasi. Možda slikati ili zapisivati svoje misli. Ove maštatije potakle su moju istraživačku, nemirnu prirodu, narednih par dana obilazila sam sva okolna, manja i veća mesta. Izležavala sam se na zabačenim, polupraznim plažama, fotografisala i na blokčetu koje je uvek bilo u mom rancu skicirala izlaske i zalaske sunca, pejzaže koji su oduzimali dah. A moja ljubav prema Sicijili koju je razvila hrpa odgledanih filmova, postajala je sve jača. Ukusna hrana i najbolji sladoledi koje sam ikada jela uvećavali su silnu želju da se ovde iznova i iznova vraćam.
U jednoj od šetnji. Oznojena, umorna sa rancem na leđima i bocom već ugrejane vode u ruci sela sam na plažu posutu sićušnim peskom. Nije bila prazna, ni krcata ljudima, taman toliko da svakome od kupača bude prijatno. Nameravala sam da se okupam, osvežim i onda se vratim natrag. Svukla sam majicu ispod koje sam imala minijaturni kupaći, odbacila i pamučni šorc sa strane i pohitala u vodu. Bila je mlaka ali opet je pružala osveženje. Okrenula sam se na leđa, sklopila oči i pustila telo opušteno da pluta, kao što su sam i misli.
"Ne radi to, Daria!" Naređenje ostaje u zraku dok moji prsti kuckaju po tastaturi laptopa. Slovo po slovo, sve do pune reči - Bianchi. Tada brzinski poklopim laptop i zbacim ga sa svojih bedara na belu posteljinu, na krevet pored sebe.
"E, tako! I on je muškarac koji pripada prošlom vremenu." Obraćam se sama sebi i spuštam u vadoravan položaj. Gledam u beli luster koji visi na sredini sobe. Liči na tek rascvetali cvet čiji su obrubi latica crni. Tamni kao njegove oči... Moja fascinacija očima opako dolazi do izražaja. Tamne, plave, sive... Zelene. Oči su najlepši deo ljudskog tela, mada... Taj Italijan obdaren je sa poprilično fascinantnim delovima tela...
"Prošlost! Ne misli o njemu! Misli o sladoledu..." Ne! Ne! Pogrešna reč kada mi se Bianki vrzma po mislima. Na pomen sladoleda stomak mi se zgrči, u grudima zatutnji... Oblije me toplota kada gotovo na jeziku osetim ukus posebno obdarenog dela njegovog tela.
Dok tako ležim opkoljena lascivnim slikama nas, svesna sam kako bih taj deo prošlosti ponovila.
Bez očekivanja, bez suvišnih reči, nežno i žestoko... On... Kao kralj i kao sluga.
Protresem glavom, više nisam ljuta na sebe jer mi prokleti Italijan često svraća u misli, pa se okrenem u vodi zapivam. Iskoristili smo jedno drugo na par načina, kreirali smo izvrsne uspomene, barem što se mene tiče. Uz pomoć njega Marku sam kreirala još lepša sećanja, zapisala jasno u vremenu kako prođe onaj ko se Dariji Popovski zameri. Zašto onda da sebi branim da ga se setim?
Dok hodam prema obali i osećam kako sitan pesak pod mojim stopalima blago utanja pogled mi beži uz brdo koje nisam primetila ranije. Primetim stazu koja vodi uz njega i nekoliko raštrkanih, omanjih kuća. Momentalno poželim da se uspenjem gore i da svaki predeo snimim iz blizine. Stoga odlučim da se na brzinu prosušim i uputim tom stazom.
