Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Čvrsto zažmurim i kroz zube protisnem pitanje. "Ona je dobro?"
"Da, samo se uplašila." Rizo me pogleda osvrćući se preko ramena. "Ta žena je skočila za njom, zatim Franko za njima. Obe su dobro." Izdahnem zvučno kroz nos, kroz olakšanje.
Jebeno jezero. Okružen sam budalama. Koji vrag je puste da se igra na tom prokletom jezeru?
Kako sam uputio na imanje dočekale su me loše vesti, prvo one vezane za posao, zatim mi Rizo saopšti da je Pia upala u jezero, sa njom i neka žena.
"Gde su?" Upitam dok koračam stazom ka kući.
"Kod gospođe Olivije." Na njegove reči naglo skrenem na drugu, usku stazu koja vodi do majčinog dela kuće. Opsujem kada me po čelu zakači ružina grana obasuta trnjem. "Tamo je i ta žena." Rizo hoda iza mene i govori dok ja pušem besno kroz nos. Besan sam kao ris, njenu majku nisam mogao da zaštitim, sada sam zbog budala i nju mogao da izgubim. Dok koračam, gotovo trčim stepenicama, pokušam da se smirim, i vikanje odlažem za kasnije. Otvaram vrata i puštam ih, pa dok koračam prema izboru ženskih glasova zavrćem rukave svoje košulje. Vrućina mi je, znoj me obliva iako je u kući prijatno toplo. Ja iznutra kuvam.
"Mateo?" Moja majka me iznenađeno pozove dok u mene gleda kao da je videla duha. "Nisam te očekivala još uv..."
"Gde je Pia?" Nanovo sklapam kapke i pitanje istisnem kroz zube, gledajući u nju. Crna haljina i crna kosa vezana u nisku punđu a njeno lice mi se čini mršavije i bleđe nego kada sam je poslednji put video.
"U svojoj sobi, Đulia je sa njom." Mirnim tonom mi saopšti, zatim se blago osmehne i za promenu taj smešak pomiluje joj i oči. "Mateo, imamo gošću..." Glavu okreće u levo i ja pratim njen pogled a žena koja sa peškirom na glavi sedi u velikoj, braon kožnoj fotelji sa nevericom u očima gleda u mene.
"Bianki?" Prozuji moje prezime suženih očiju, zatim usne par puta otvori bez ijedne reči koja ih napusti. I, sam sam u šoku, žena koja je samo tako nestala, prvo iz mog kreveta, zatim i iz države, ne ostavljajući tragove upravo se nalazi u mojoj porodičnoj kući. Zurim u nju par trenutka bez reči, identično i ona mene gleda.
"Vi se poznajete?" Majčin glas nas prekine u zurenju, te je oboje pogledamo.
"Nažalost, da." Daria srdito ispljune, ošine me bledim pogledom i onda se okrene ka mojoj majci. "Drago mi je da smo se upoznale, Olivia. Ali, ja sada moram nazad. Hvala za tuš, papuče i odeću..." Tek kada ustane obratim pažnju na njenu haljinu, lepšava je i... A kada je prepoznam nešto opako i bolno zaigra u mojoj utrobi. "Vratiću vam sve, neki dan." Njen perfektan izgovor italijanskog me ne iznenađuje. Pričala je one noći, u krevetu i na mom maternjem jeziku.
"Samo ja tebi mogu da se zahvalim, to što si ti uradila... Tvoj sam dužnik. I, haljinu zadrži, pristaje ti." Majka se osmehne tužno, dok moje srce abnormalno poskakuje, a da pravi razlog više i ne znam. "A, moj sin će se iskupiti ako je nešto loše uradio... Nadam se da je to moguće." Dodaje na kraju, pogledajući u mene upitno, sa dozom ozbiljnosti i pretnje kao da pred njom stoji Mateo od nekih desetak godina.
