Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Peti put mi odbija poziv. Zabrinuo bih se da me pre pola sata nije zvala majka i to samo kako bi proverila kada se vraćam jer sa mnom mora da razgovara i ujedno mi napomenula da je Daria došla na večeru.
Da se nije zadavila? Pomislim i nasmejem se pa zatim pozovem još jednom.
Ovog puta mi se javi i to strogo poslovnim tonom. "Da, molim?"
"Daria? Zašto mi odbijaš pozive?" Ustanem sa fotelje i nalivam viski u čašu.
"Vežbam pevanje. Ćao." Drsko izgovori i prekine mi vezu. Sklonim telefon sa uha i gledam u ekran na kome više ne stoji njeno ime. Odmahujem glavom u neverici i grleno se nasmejem situaciji u kojoj sam se našao. Meni pozive ne prekidaju. Meni pravila ne postavljaju. Mene slušaju... Sa njom je sve obratno, i koji vrag sam ja onda nasmejan?
Svakim momentom koji protekne sa tom ženom jasnije mi je što sam se zaljubio. Baš u nju... Jedino u nju.
Iskapim viski i kad žestina skliza niz moje grlo, pozovem je opet.
"Razgovaraćemo kada dođeš, Bianki." Jedna rečenica i zvuk koji označava spuštanje slušalice.
"Da, jebao sam ježa u leđa." Kažem samom sebi, iako još uvek ne razumem najbolje sve te srpske fraze, ova mi se učini pogodnom kada mi Daria još jednom prekine vezu.
Vratim se nazad na fotelju, zapalim cigaretu i uzmem laptop kako bih završavao poslove koji i tako čekaju na mene.
***
Pred sumrak se parkiram pored automobila koji Daria vozi i izađem iz auta. Zvuk talasa koji udaraju u obalu privlače mi pažnju i navode da gledam u plavetnilo koje se spaja sa oblacima u svim nijansama sive, koji nose nagoveštaj nadolazeće oluje.
Vratim pogled na auto i otvorim vrata te sa zadnjeg sedišta uzmem papirnu kesu sa večerom. Kupio sam njenu omiljenu hranu. Uzmem i drugu vreću, poneo sam joj onu njenu kafu iz Srbije, što me sačeka svako jutro kada se kod nje probudim.
Uputim se stazom i smeškam se sve vreme, valjda što ću je videti. Naravno da me dočeka glasna muzika i jako osvetljena terasa. Prilazim terasi nečujnim koracima.
Uzeću te u naručje Da te čuvam usred zime, Grijaće te moje tijelo, Zagrli me, zagrli me...
Sedi ispred slikarskog platna i sporim, lenjim potezima povlači kistom u svim smerovima.
Zagrli me oko vrata Oluja se diže, Ne može ti vjetar ništa, Ako priđeš bliže, Ako priđeš bliže...
Kosa joj je svezana na vrhu glave i čini crno gnezdo oko koga je umotana šarena marama. Tih sam. Stojim na prvom stepeniku i samo je posmatram. Parim oči prozorom za koji sam siguran da želim da me čeka kod kuće sve dok budem disao.
