Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Sedamnaest meseci kasnije
Ponovo sam tu. Onog dana kada sam odlazila, znala sam da ću se kad tad vratiti. Očekivala sam tada proći stazama sreće, proživeti najlepše trenutke života kroz uspomene kojima svaki kutak ovog mesta odiše. Htela sam iz daljine gledati njega. Želela sam udahnuti spokoj, još jednom osetiti mir. I, opet otići...
Stojim na obali, ruke su mi prekrštene na grudima, pogled fokusiran na tačku gde se morsko plavetnilo spaja sa nebeskim. Uspomene se smenjuju jedna za drugom, smenjuju su se i moji osećaji. Setu, čežnju i nostalgiju prate damari moje nutrine. Nemirni vetar mrsi mi puštenu kosu i krajevi duge, bele haljine vijore oko mojih zglobova. Sećanja se roje. Poput kratkih filmova odigravaju se scene u mojoj glavi kada došla na ovo mesto, kada sam odlazila. Na ovo mesto došla sam ne očekujući ništa osim mira... Dobila sam sve. Mir, sreću, spokoj. Ljubav koja me ni za čitav život neće proći. Sa tim sam se pomirila. U početku mrzela sam sebe što sam ga zavolela, psovala sam njega jer ga nisam mogla mrzeti. Jer su svi trenutci pažnje, sva lepota emocija kojim me je obasipao, svaki njegov pogled i dodir... Svaka reč... Svaki postupak. Bili su jedan dokaz šta mu značim. Osim onog kojim me je oterao.
Vraćam film na poslednji trenutak koji sam ovde provela, trenutak kada sam sebi rekla da nikada više neću kročiti na ovu plažu. Malo ispod izrečenog obećanja ležala je želja da se vratim.
Nisam izašla iz kuće čim sam izašla iz njegovog kabineta. Morala sam uzeti dokumenta koja su bila u našoj sobi. Žurila sam. Htela sam se što pre izgubiti. Gledati ono što sledi bila je bolna smrt. Meni se umiralo nije. On će umirati svakog dana, polako pored žene koju ne voli. Prokleta, kukavica. Tešila sam sama sebe dok sam uzimala dokumenta. Zatim sam skinula deblju jaknu sa čiviluka i krenula prema izlaznim vratima. Ugledala sam Đuliju, nosila je tacnu sa čašama i sputila pogled kada me je ugledala. Obrisala sam opet oči, mada su bile suve. Više nisam plakala, sada mi je utroba jedino kuvala, dok mi se čudna bol širila grudima.
Svakim korakom bila sam bliža mestu gde je sada bio on, gde je širio porodicu sa ljudima prema kojima je delio prezir... Tako mi je barem rekao.
Svakim korakom koji sam načinila želela sam samo da ga fizički povredim, želela sam da ga više boli.
Prošla sam pored dva čoveka u tamnim odelima i slušalicama zakačenim na uši. I pištoljima koji su bili na njihovo pasu. Nisu me doživljavali. Zatim sam prošla pored još dvojice i primetila sam Pavla, čoveka koji je pored Rize uvek bio uz Matea.
Mateove reči i pištolj koji mi je pokazao one noći u Palermu mi je prošao glavom. Osmehnula sam se. Nisam ja mogla pucati... Ali oni to nisu znali.
Bila sam dovoljno blizu Pavla. Samo sam se prevrnula sklapajući oči. Pavlove ruke su se sklopile oko mene i slušala sam kako me tiho doziva, valjda da ne remeti svečanost u drugoj sobi. Iskoristila sam trenutak i izvukla njegov pištolj. Otrgla sam se u sekundi, izazivajući zbunjenost, on to od mene nije nikako očekivao, i utrčala u dnevnu sobu. Mateo je sedeo na fotelji i trenutka kada sam progovorila glavu je usmerio ka meni.
