Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Dobar dan, gospođice. Tražite nešto?" Podignem glavu sa blokčeta a dlan postavim iznad obrva kako bih oči skrila od zaslepljujućih zraka Sunca. Susrećem pogled visokog, tamnokosog muškarca. Gleda me pronicljivo ispod oboda svetlo smeđeg slamastog šešira.
"Dobar dan." Uzvraćam pozdrav kroz lagani, ljubazni smešak dok i sama pogledom proučavam muškarca koji mi se primakao. "Tražim dobar prizor za naslikati." Pomaknem se tako da mi Sunce više ne ide direktno u oči, dajem mu odgovor isto tako svoju na pola nacrtanu skicu okrećem ka njemu, gledam mu u crte lice koje postaju opuštenije dok kratko prouči crtež u mojoj ruci. Zatim tamni pogled vrati na moje oči.
"Lepo je. Slikarka koja traži inspiraciju?" Pogled mu preleti prizorom koji sam pokušavala da nacrtam. Jezero u kome se oslikavaju zrake Sunca, senke šume koja se nalazi iza mojih leđa i trske koja zaklanja prelepo, smeđe zdanje.
"Hvala." I sama sam očima na zelenilu koje blista ispred nas. "Nisam slikarka, u pitanju je samo hobi. A prizor je veličanstven..."
"Jeste..." Potvrdi moje reči. "Ovaj kraj je poseban... Ali, gospođice..." Tada se nanovo okrene ka meni, gleda me ozbiljnije. Mada, više ne kao stranca, kao nepoznanicu koju treba upoznati. Susretljivost mu opažam u očima okruženim dubokim borama koje odaju godine i godine srećnog života. Bore smejalice postaju dublje kada mu i na usnama zaigra smešak kroz koju progovara. "Bilo bi mi žao da ostane na pola skica, tako da imate moju dozvolu da ovde ostanete dok je ne završite. Biću gore u vinogradu, eto da znate."
"Vaše je?" Pomalo zadivljeno upitam, pokazujući rukom na okolinu.
"Pripada porodici..."
"Alesio?!" Drugi, grub muški glas ga prekine.
"Pored jezera sam!" On uzvrati podjednako glasno, a mene ostavi bez odgovora kome pripada imanje. Na koncu svejedno mi je. "Srećno sa slikanjem, mlada damo." Stiša se i obrati meni nakon čega mi jednostavno okrene leđa i krene prema vinogradu. Gledam za njim dok odlazi, gledam kada mu se približi gromada od čoveka u crnoj majici, kada zastane pored njega, zatim kratko oboje bace pogled na mene i tada ja se vraćam svom poslu.
Za ovih par dana koliko sam u svojoj udaljenoj oazi mira, stvorila sam neku rutinu. Budim se obično pre sedam, pijem kafu na terasi dok slušam zvuke talasa i šuškanje listova dok lagani vetar duva. Obično nakon doručka siđem na plažu, hvatam boju u društvu knjiga koje sam ponela sa sobom i koje već duže vreme čekaju na red da budu pročitane. Čak sam počela da kuvam, doduše one jednostavne recepte što bi i dete znalo da pripremi. Ali, to je pomak za mene. I čini mi zadovoljstvo, čak i kada ne uspe.
Samoća mi opasno prija, podstiče me na razmišljanje, na prevrtanje po fiokama prošlosti. Izvlači najdublje tajne skrivene u meni, strahove, želje koje sam imala kao klinka... Sve ono što sam želela da budem, a što nisam postala. Prebiram po sećanjima, neke filmove setno proživljavam u glavi, neke nanovo i nanovo premotavam pokušavajući da ih shvatim.
