Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Još uvek si na imanju?"
"Da, tu sam do daljnjeg."
"Čekaj... Mala je dobro? Tvoj stric..?"
Prekidam ga u pola pitanja. "Sve je u najboljem redu."
"Zašto si onda tamo? Dve nedelje već?" Zbunjenim glasom i zbrzano me upita. Kad to ovako izgori i ja se začudim. Dve duge godine slično se nije desilo.
"Na svom imanju? Pitaš me zašto sam u svom domu?"
"Upravo to." Potvrdi i narednih par trenutaka usledi tišina. "Slušam."
"Prija mi čist vazduh." Kažem dok gledam u pravi razlog svog ostanka. Zapravo, ja najmanje vremena provodim na imanju. Sa ženom koja trenutno šara plavim nijansama po belom platnu provodim svaki slobodan trenutak. Okreće se i preko ramena pogleda u mene. Na licu joj se crta osmeh... Razlog zbog koga na svaki mogući i nemogući način stvaram te slobodne trenutke.
"Saznaću. Prekidam." Zatim usledi nekoliko kratkih tu-tu-tu jer mi Vito prekida vezu. Vratim telefon u džep farmerica i koraknem prema kraju terase gde se nalazi Darija. Zaobiđem stolicu koju je ostavila na sredini terase, pa je namestim uz sto, dok mi pogled sve vreme počiva na ogoljenoj koži njenih leđa i tetovaži sunca koje se smeje i koje je smešteno između lopatica. Njegove crne zrake skrivaju pramenovi tamne kose koji padaju iz visoko sakupljenog repa. Gornjom stranom prstiju dodirnem joj rame, baršunastom kožom kliznem prema mestu na kome se nalazi malena tetovaža.
"Remetiš mi fokus." Govori kroz naznaku smeha.
"Nasmejano sunce?" Postavljav pitanje dok vrhok kažiprsta kružim po njenom obrubu. "Tetovaža iz žvake?"
"Prva koju sam uradila." Spusti kist i lagano glavu okrene prema meni. Njene zelene oči bljeskaju dok usnice vlaži vrškom jezika. "Fora je bila da izludim Todora."
"Zašto?"
"Šta ja znam, uvek je bio neki drugi razlog." Osmeh joj postaje širi. "Daću ti jedan savet..." Sasvim se okrene licem prema meni.
"Da?" Obrva mi pobegne u luk.
Kratko dugim, gustim trepavicam prekije iskričave, nasmešene dubine, ali onu laganu nijansu tuge koja je prisutna kada god govoru o ocu ne uspe da prikrije. Tu je, jasna kao dan. "Mislim, ako želiš."
"Slušam." Ozbiljno je pogledam, čak i milovanje njene kože zaustavljam.
"Ako budeš imao ćerku dozvoli joj da vidi koliko je voliš. Ko god da si, šta god radio, uvek možeš naći vreme da odeš po nju u školu, da je gledaš na godišnjoj školskoj priredbi... Možeš da joj se osmehneš u prolazu, odeš i kupiš ljuljašku i nedelju provodiš sa njom. Ne ignoriši je kada pogreši, izgrdi je. Smisli najgluplju moguću kaznu, ali neka oseti da si prisutan. I kupi joj psa ako želi." Na poslednju rečenicu zagrize usnu i nasmeje se gledajući me u oči.
