Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ja sam jedna od osoba koje obožavaju svoje rođendane. Dok sam bila dete imala sam one ogromne proslave, na koje su bili pozvani svi drugari, prvo iz vrtića, zatim škole. Pored njih i pregršt ljudi koje je zvala moja maćeha. Ona je bila zadužena za organizaciju. A, ja? Ja sam obožavala trenutak kada čvrsto žmurim i gasim svećiće. Momenat u kome bih zamišljala želju. Postojao je trik koji mi je otkrila moja dadilja, predivna mlada žena jarko crvene kose. Dok nisam naučila da pišem ona je na papir zapisivala moju želju, ostavljale smo je pod jastuk. Papir bi uvek nestajao dok spavam, a moja želja je čekala nekada narednog dana, nekada par dana kasnije. Sve dok nisam poželela psa, a dobila prelepu haljinicu za balet. Naredne godine nisam pisala želje. Bila sam dovoljno odrasla da shvatim da je tata bio taj koji ih je ispunjavao, dok je to njemu odgovaralo. Ali je te godine imao drugu ćerku koja mu je veselo trčala u zagrljaj. Ja sam bila ljuta...
I dalje sam obožavala rođendane jer je tata tada uvek bio tu. Ujutru bi me probudio pre odlaska na posao samo kako bi mi poželeo srećan rođendan. Pravila sam se kako me to živcira, govorila mu da nisam više beba, niti malena curica... U stvari, živela sam za tih pet minuta kada smo bili samo nas dvoje, bez prilepka kako sam zvala Tanju.
Godine su prošle kako me nije probudio sa čestitkom.
Nakon osamnaestog svega je tri puta bio tu za moje rođendane. Pokloni su redovno stizali u vidu luksuznih letovanja i skupog nakita. Bili su to pokloni koje ja nisam želela, a koje je kupovao samo njegov novac. Ne on.
Za tri dana će opet izostati njegova čestitka, pomislim i to me rastuži, kao da već nisam navikla na to.
Upravo se spremam da idem do grada po namirnice. Imam u planu da pravim tortu. Na internetu sam našla recept za jednu sa nutelom. Ove godine ću imati dva gosta za rođendan i jedini kriterijum mi je da se mom mlađem gostu svidi mojih ruku delo. Čini mi se takođe da sam popravila kuvanje... Poslednji put kada je Mateo jeo moje makrone nije napravio ni jednu grimasu, dodao je bibera i soli. I, nažalost nije komentarisao, ali je pojeo sve iz tanjira. Odlučila sam da mu se svidelo i nisam ga htela dovoditi u situaciju da laže, pa nisam pitala kakva je.
Zaključam kuću i ključ stavim u saksiju koja stoji na prozoru. Proverim još jednom da li sam uzela spisak i novčanik. Makar novca imam... Još uvek.
Kupila sam sve potrebno, zatim otišla na sladoled, prošetala i sada se vraćam kući.
„Poranio je..." Komentarišem sama sa sobom kada ugledam Mateov auto parkiran na mestu gde obično bude. Klimanjem glave pozdravim njegovog vozača dok mi po glavi kruži par pitanja... Ignorišem ih sva i izvadim vreće iz auta i ugledam Rizu. Zaista ne shvatam kako se tako nečujno svaki put stvori pored mene.
„Da vam pomognem, godpođice?" Ponudi mi pomoć i ja zakolutam očima, da preteške su mi ove dve kese.
„Ne, hvala, godpodine." Odgovaram. Lepo sam mu rekla da kada god mi se obrati sa godpođice ja ću njemu sa godpodine. Nikada nisam volela te formalnosti, mi smo potpuno isti. Na sve to sa njim sam jedino mogla prozboriti. Nije ličio na robota – ubicu kao svi ostali tipovi oko Matea.
