Blog Articles/ Članci sa bloga

Granica znanja/ Border of knowledge

20.08.2020

SRPSKI:

*Potencijalno depresivne i uznemirujuće teme*

 Avgust. Postoji nešto u ovom mesecu što mi jako pogorša stanje, nevezano za trenutne događaje- jednostavno mi se desi da mi i to malo volje i nadahnuća prosto ispari i da obično skoro ceo mesec provedem u razmišljanju da je bilo i više nego dosta i da je krajnje vreme da odustanem, a ništa mi ne pomaže da mi bude bolje. Svake godine u avgustu dođem do nekog vida samouništenja koji mi manje ili više ostavi posledice ili barem sećanje na to (čisto da napomenem da ja zapravo imam problema sa pamćenjem poslednjih nekoliko godina i trenutno se ne sećam poprilično stvari iz života, ali ipak pamtim ponešto i to u detalje), čak sam u nekoliko navrata umalo i umrla u avgustu. Ovde prvenstveno mislim na dve-hiljade trinaestu godinu (opisano je na početku priče "Skala razuma"), kao i na dve-hiljade šesnaestu (ipak je u pitanju bio prvi septembar, tako mi piše u pismu, ali mu je predhodio čitav avgust ispunjen nervnim slomovima).

 Nadala sam se da ću ovaj avgust provesti što mirnije, eventualno uz manje trzavice, no od toga očigledno nema ništa.  Pre neku nedelju sam konačno završila sa ispravkama svih priča, mesec i po dana sam radila na tome da i srpska i engleska verzija budu čitljive, gramatički i pravopisno ispravne i bez manjih grešaka u kucanju (sve kucam na telefonu, od priča do ovih "članaka" ili kako već hoćete da nazovete ove gluposti koje pišem), zaista mi je laknulo kad sam konačno završila sve pre dotičnog avgusta jer sam osetila da će mi biti gore. Ali ne... Ukazano mi je na još jednu grešku za koju priznajem da nisam ni znala da pravim, još je ispalo da sam nepismena iako se godinama usavršavam da pišem i govorim što ispravnije, bila sam i na takmičenju iz srpskog i imala skoro sve petice iz dotičnog predmeta ali NIKAD, baš NIKAD nisam čula za pravilo razmaka nakon znaka interpunkcije u štampanom/kucanom tekstu ranije.  Dakle, ispalo je da sam nepismena i da sam neznalica zbog nečega što se ne sećam ni da li smo uopšte pominjali, priznajem da me je to uvredilo. Čitala sam puno članaka, knjiga i magazina ali nisam ni obraćala pažnju na taj razmak, zanimalo me je ono što je napisano i koncentrisala sam se na to.

 Možete primetiti da sad primenjujem dotično pravilo i nemam problem da priznam ako negde pravim grešku- ako sam pogrešila onda priznajem da jesam, šta sad, ali mi je problem što sad ispada da OPET moram da izmenjujem priče s obzirom da sam svuda pravila tu grešku, verovatno u svemu što sam ikada postavila na internetu uključujući ovaj blog, priče, komentare, objave na društvenim mrežama, fore sa strane "Katarina i kompanija"- potpuno sve. U trenutku kao da mi se srušio ceo svet, kao da sam sve u životu uradila pogrešno i to zbog jednog prokletog razmaka- osećam da sve što sam ikada naučila tokom života pada u vodu pred još jednim pravilom koji su ljudi kreirali. Ma koliko cenim gramatiku, pravopis i lepo izražavanje dođe mi da sve to pošaljem dođavola, činjenica je da u njima ima bar stotinu pravila i ne znam kako neko očekuje da ih sve znate. Ovde pokušavam da skrenem pažnju na nešto drugo: znanje nije statična stvar, ono se vremenom stiče- nisi glup ako nešto trenutno ne znaš a voljan si da saznaš, niko nema pravo da te omalovažava zbog nečeg što nisi imao prilike da saznaš. Tačno je da se neke stvari više puta ponavljaju u školi i to nešto nam ostane poznato, no šta je sa onim činjenicama koje se manje pominju, zar moramo da znamo i sve njih? Ja sam bila odličan/vrlo dobar učenik i priznajem da su mi se na glavu popele sve te informacije od kojih sam većinu zaboravila, iskreno ne sećam se više ni jučerašnjeg dana. Bilo kako bilo, valjda će i druge intelektualne individue shvatiti da ne posedujemo svi znanja iz istih oblasti i da nemamo svi ista iskustva u životu, ali to ne znači da bi trebalo spuštati nekog zbog toga. Niko ne zna sve ma koliko smatrao sebe pametnim.

 Iako mi nije više ni do života i osećam da se potpuno gubim i padam u prokleti bezdan ipak ću PONOVO da pređem kroz sve priče, mada napominjem da me zabole za gramatiku, pravopis, atomsku fiziku ili šta je već sve potrebno da znam da bih objavila prokletu priču. Kažu da se čovek uči dok je živ, samo što meni više nije ni do života a kamoli do učenja. Perfekcionista u meni mora to da završi, ona me ubija svojim nenormalnim visokim standardima za koje me više nije ni briga a imam opsesiju da ih završim jer ne mogu da se smirim ako to ne ispravim. Valjda ću uspeti da nađem neko nadahnuće i za taj trivijalni poduhvat. Ako preživim i ovaj avgust, naravno. Ako ne... jaka stvar. Kamo sreće da mi je to  bila najveća greška u životu pa da bar može potencijalno da se ispravi. Neke stvari se nikad više ne mogu izmeniti.