Blog Articles/ Članci sa bloga

Promašen život... bukvalno.

22.11.2021

Davne 2012-te godine, negde na početku treće godine srednje škole, napisala sam pesmu "Missed life" (Promašeni život). Izgleda da je ta pesma sada ipak mnogo istinitija nego što je delovalo u tom trenutku. Osećala sam još i tad da nešto nije pošlo kako treba, ali sada sa dvadeset-pet godina ta pesma ima mnogo jače značenje. Izgleda... da sam pogrešila u svemu.

 Ne govorim ovde o standardnom ljudskom upoređivanju sa drugima i osećanju kao da naš život nije dovoljno dobar u odnosu na druge ljude, kao što je to obično slučaj, već o precenjivanju sopstvenih kapaciteta, pri tom mislim na zdravlje. U toku detinjstva nisam previše razmišljala o tome kako će se nelečenje tada tek blagih simptoma odraziti na budućnost, a ni odrasle osobe oko mene nisu uzimale to za ozbiljno, čak je u nekoliko navrata ispalo i da sam lažov jer sam konstantno pričala da sam bolesna/prehlađena, a zaista i jesam bila. Možda mi je to do neke mere usadilo potrebu da me neko shvati za ozbiljno, makar i morala dugo da čekam na to, jer sama nisam ništa mogla preduzeti po tom pitanju (nisam imala zdrastvenu zaštitu u tom periodu, a ni sada je nemam već godinama), a situacija se lagano pogoršavala kako je vreme prolazilo. Kamo lepe sreće da sam sve izmislila i slagala, a da je zapravo sve u redu - mogla bih da živim sa tim. Ovako me više boli jer sam govorila istinu, ali su me ignorisali. Nije to ništa novo ni za druge stvari u životu.

 U našoj kući smo se oduvek lečili alternativnom medicinom i lekovima koji se mogu dobiti bez recepta, no dotični princip je služio više da zamaskira ili ublaži problem nego da izleči. Vremenom su ti zdravstveni problemi postajali hronični, i kod mene i kod mojih roditelja, znatno nam otežavajući funkcionisanje u životu. Moj najteži zdravstveni problem je svakako psiha, koju mnogi ni ne uzimaju za ozbiljno kao zdravstveni problem, ali mi je ona doslovno uništila život - depresija mi ispije energiju i onemogućava mi ikakvu veliku promenu u životu (što je jedan od razloga zašto nisam otišla na fakultet), nemam potrebu za socijalizacijom i ljubavnom vezom, osećam se kao da sam godinama mrtva i tako se i izjašnjavam, ionako sam već više puta bila i na toj tački da je smrt mog fizičkog bića blizu. S druge strane, (socijalna) anksioznost me uspaniči od svega i svačega, i to ljudima oko mene smeta i ljute se na mene zbog toga. Uz to mi stvara i probleme sa stomakom, to mi je od petog razreda stvaralo dodatne probleme u školi jer se stomak uznemiri kada je neko u blizini, a i dan-danas imam isti problem, pa me to dodatno uznemiri čim izađem iz kuće, te preferiram da ne idem nikuda bez preke potrebe. Nedavno je počelo da me sustiže i udaranje glave od dvanaeste godine, evo već neko vreme planiram da snimim glavu da li imam oštećenje mozga od udaraca koje nanosim sebi u toku napada panike, glavobolje postaju sve intenzivnije i došlo je do blagog slabljenja vida i gubitka koncentracije i težeg pamćenja, moguće je da su ti udarci uzrok.

 Bila sam opsednuta time da ne smem da imam i jedan jedini izostanak, ne znam ni kako mi je usađena ta fiks ideja. Jedna od mojih teorija je da sam htela da budem ravnopravna sa ostalom decom, ali sam zbog viška kilograma i ćutljive prirode bila konstantno degradirana i ignorisana, imala sam iluziju da će me više ceniti ako sam stalno prisutna, i to je važilo za obe škole. Mnogo puta sam dolazila u školu i sa povišenom temperaturom, bolovima, mučninom, u srednjoj čak i pod blagim uticajem tableta i alkohola koje bih uzela veče pre toga, a neretko i sa ranama koje su zahtevale ušivanje, što ja nikad nisam radila jer puštam ranu da zaraste sama ma koliko bolela, a bolele su vraški u nekoliko navrata. U jako retkim slučajevima bih ostajala kod kuće zbog bolesti, svakako ne bih nikom preporučila da izigrava heroja jer se za to ne dobija ama baš nikakvu nagradu. Doduše, bilo je reči da u srednjoj školi učenici bez izostanaka dobijaju besplatan prevoz za narednu godinu (škola ima organizovani prevoz jer je udaljena od grada), meni bi to značilo jer su mi roditelji bili nezaposleni i nismo imali novčanih primanja. Ne znam za druge učenike, ali ja to nisam dobila. Još sam u četvrtoj godini kao budala plaćala autobus za prvo polugodište a išla sam pešice u školu zbog gužve u autobusu, samo sam na svoj osamnaesti rođendan ušla kada sam išla na popodnevnu nastavu, i vozač zamalo da me izbaci jer nisam ponela UPLAĆENU knjižicu za autobus, nisam je ni nosila kad sam već išla i vraćala se peške. Inače, popodne se nikad nije tražila knjižica, ne znam što je i on našao da me ponižava, i to baš na taj prokleti osamnaesti rođendan. Baš lepa uspomena.