Blog Articles/ Članci sa bloga

Deseti april 2023, oko devet sati

(započeto 17.04.2023, završeno 13.05)

PRAVIĆE ME OD MERMERA

Praviće me od mermera

A neću živ biti

Praviće me od mermera

I za mnom suze liti.

Biću od mermera

Al' ponos svoj neću skriti,

Svi će mermer

Umesto živog tela

Sa sunčanim odsjajem grliti.

I svakog dana

Prolaziće kraj mene,

Pored te uspavane

Bezdušne stene,

Prstom pokazivaće na mene

I čekaće da čuju glas,

Zaboraviće da ga mermer nema,

Kao da me uhvatila drema.

To nije drema!

Mene više nema,

Ja sam sada mermerna stena

Koja se na beživotni put sprema.

Živeću ako zagrli te

Mermer rukama obema.

11.03.80g 21:40h

(Živorad Ristić, "Zbirka pesama 3")

  Obično pišem priče i blog kada se u meni nakupe neke određene emocije ili me opseda neka specifična tema vezana za društvo ili za moje lično iskustvo, mnogo puta sam i zaustavljala sebe da pišem kako ne bih bila dosadna sa jednim te istim temama. Ovoga puta sam želela da napišem nešto, ali mi nije bilo do toga. Nije mi ni sad do pisanja, ali možda uspem nešto da napišem, izvinjavam se unapred ako se izgubim u nekim delovima ili ako kvalitet napisanog ne bude zadovoljavajući.

Prošli put sam pisala da je otac teško bolestan još od saobraćajne nesreće, za koju se ispostavilo da je vremenom bila kobna po njega. Kako mu odmah nakon nesreće nije ukazana lekarska pomoć, a on je od sve muke morao još i da popravlja kamion nakon toga i da istovaruje najteže figure u našoj ponudi, njegovi problemi sa kilom i unutrašnjim organima su se pogoršali i jedva smo ga održavali u životu od avgusta 2022-te do sad. Bitno da je vozač šlepera kukao zbog gume (a najverovatnije da je on taj koji je brzo vozio), a to što su moji roditelji bili povređeni i što je naš kamion oštećen nije važno; kada mi plaćamo 400 € nekoj budali za drugi udes koji nismo izazvali tada postoji prekršajni sud, i to iako je tom automobilu bilo udareno samo svetlo (a oni koji su izazvali sudar su pobegli i niko ih nije kaznio), a kada bi nama mogla da se isplati odšteta za povrede mojih roditelja i uništenu kabinu tad se sve zataškava. Iako sam insistirala da uzmu lekarsku potvrdu odmah kad su se vratili sa tog puta, moji roditelji su propustili taj važan korak jer su mislili da će sve ponovo da se sanira i da ćemo nastaviti dalje, ali je nakon toga sve bilo gotovo. Ubrzo nakon što smo počeli pravljenje naredne ture i pokušali da saniramo štetu na kamionu sa to malo zarađenog novca, ocu se stanje toliko pogoršalo da su se simptomi samo smenjivali od avgusta - taman zalečimo jedno, pojavi se drugi problem. Majka i ja smo išle u nadnicu da skupimo novac za ultrazvuk, odbijao je da ode i proveri stanje unutrašnjih organa, prvenstveno bubrega jer je po simptomima delovalo da su oni počeli da otkazuju. Jedno vreme mu je bilo malo bolje od tableta na bazi penicilina, a od početka marta je sve slabije hodao sve dok u potpunosti nije izgubio snagu u nogama, više nije mogao da obavlja ni fiziološke potrebe van sobe. Samo je sedeo pogrbljen na kauču pored vatre, sve je slabije jeo, stvorile su mu se rane po nogama koje nisu mogle da se zaleče i iz kojih je tekla tečnost (verovatno giht), imao je halucinacije poslednjih meseci. Obično se u toku noći premeštao i padao dole, pa bismo majka i ja morale da ga podižemo na kauč, jednom je stigao čak do vrata i pao je dole u sred noći, jedva sam mu pomogla da ustane jer ni sama nemam snage. Mesecima smo se budile skoro svaku noć, a u toku dana smo morale da radimo kućne poslove da bismo održavale domaćinstvo (a ona je išla po drva), a uz to smo pazile i njega. Te poslednje noći se nije pomerao i ustajao, majka je mislila da je to dobro i da mu je bolje, ali sam joj rekla da je to loš znak, naročito jer više nije mogao ni da priča i odbijao je hranu i vodu. Ispostavilo se da sam bila u pravu, rekla sam joj da zovemo hitnu pomoć makar i protiv njegove volje jer mu je stanje bilo izuzetno loše, makar i da nam naplate (nismo imali novca, još nam je opet stigla opomena za struju). Ovde nemamo hiruška odeljenja već odvoze pacijente u 50 km udaljenu bolnicu i on to svakako ne bi izdržao, a uz to papreno naplaćuju čak i boravak u bolnici kad neko nema knjižicu, ne bismo imali odakle da platimo potencijalne operacije. Oko devet sati ujutru sam primetila da je prestao da diše, tad sam shvatila da je preminuo i obavestila sam majku koja je bila napolju. Iako smo očekivale da se i to može desiti (zato smo ga godinama često proveravale dok spava, a naročito ovih meseci), nije bilo svejedno kada smo shvatile da se i to stvarno dogodilo. Kako imamo životinje u kući, pas me je dodatno uznemirio kad smo se mi uspaničile, pa sam od sve muke više morala da gledam šta ću sa njim (a kasnije i sa drugim psom i mačkama) nego sama sa sobom i svojim emocijama, od tih životinja i njihovih potreba često ne vodim računa ni o svojim osnovnim potrebama, često sam nervozna zbog njih. Umesto da ja plačem slušala sam kuče koje kmeči i danju i noću što smo ga sklonili u ostavu dok se sve završi, jedva sam čekala da se sahrana završi pa da ga više ne slušam jer mi je od sve muke i on pokidao živce taj dan, baš kao i mačke koje su napravile problem ujutru pre očeve smrti pa sam morala da se sekiram zbog tih idiota, umesto da još malo budem pored oca. Čak i Čupko, pas koji je napolju, nije mogao da miruje i zamalo da se uguši nekim kanapima u plasteniku gde sam ga privremeno odvela, od svih problema sa njima nisam stigla da razmišljam o bitnijim stvarima (a tako je skoro svakog dana, umesto da me smire oni mi pogoršaju stanje od rano ujutru do pred spavanje).