Blog Articles/ Članci sa bloga

Stvarnost ili iluzija u kojoj moj mozak godinama živi?

*Upozorenje: Ne čitati ukoliko ste na terapiji za bilo koji mentalni poremećaj ili bolest (ili ako nemate dijagnozu ali nećete da vam bude gore), ovaj članak bi sigurno uticao negativno na vas, što mi nije cilj jer shvatam koliko je bitno lečiti se i da normalniji ljudi zapravo žele da im bude bolje, da nisu svi monstrumi poput mene. Upozoreni ste i vi ostali, ako ne volite štivo puno samomržnje i ogorčenosti onda izađite iz članka, nešto mi je došlo da malo pustim onu svoju najciničniju i najodvratniju stranu napolje (verovatno će diplomatska strana malo ublažiti, ali nešto me više iskreno zabole za sve). Za svakog ko nastavlja da čita, imajte u vidu da je moj način razmišljanja poremećen, barem po definiciji psihijatrije (i za to me zabole), ali sam ipak realista. Neću ikakvu cenzuru, ne teram vas da nastavljate sa čitanjem. Kad bolje razmislim, nemojte čitati ništa što pišem, ionako pišem članke samo zato što me preplavljuju misli koje mi se dugo motaju po glavi a nemam sa kime da podelim, ja sam đubre koje tera ljude od sebe i nikome ne veruje i neću da ikoga zamaram svojim trivijalnim idejama i mislima.*

   U poslednjih nekoliko godina se dosta radilo na tome da se razbije stigma oko mentalnih problema, isprva bojažljivo, a onda se sve više ljudi uključivalo u kampanju. Naravno, mnogi su želeli da podele svoju priču, osećajući kao da konačno mogu da bez osuđivanja okoline otvore dušu i možda pomognu nekom. Da se razumemo odmah na početku, mislim da je takva vrsta deljenja pozitivnih iskustava dobra za osobe koje su na početku simptoma i kojima je potrebna blaža pomoć psihologa/ podrška nekog starijeg lica da im pomognu da prevaziđu tu prepreku ili period, ujedno da spreče dalje pogoršanje simptoma, a takvim osobama je to najviše i potrebno (što bi se reklo kod nas "gvožđe se kuje dok je vruće"). I tako, u tim kampanjama je jako puno pozitivnih priča, dosta njih se završavaju sa tim da se osoba oporavila, da joj se život promenio na bolje, da je našla posao, ljubav svog života itd. Sve zvuči kao neki od onih holivudskih filmova sa srećnim krajem gde glavnog lika čeka nagrada za sve što je preživeo u ta dva sata ili koliko već traje film. I drago mi je zbog ljudi koji su uspeli u tome; verujem da svako zaslužuje mir i sreću u životu, smatram da je dobro što njihova iskustva možda spasu nečiji život, tako da ne očekujete sad da ću početi da zajedljivo pričam nešto protiv njih, rekoh već da sam realistična osoba i zaista želim dobro ljudima iako sam antisocijalno đubre od čoveka. Dakle, ne smetaju mi ljudi koji hoće da motivišu nekog svojom životnom pričom sa pozitivnim ishodom, trudim se i ja koliko mogu da dajem podršku iako mi nije ni do života ni do ičega drugog; ono što je zapravo počelo da mi iritira one tri poslednje aktivne ganglije u mozgu je što se ta "pozitivna psihologija" previše forsira na mestima kao što su mediji i društvene mreže, pa smo tako "bombardovani" jednim te istim frazama o tome da je mentalno zdravlje važno, o simptomima različitih poremećaja, o tome da je neophodno potražiti pomoć psihologa ili čak psihijatra. Mentalno zdravlje JESTE važno, i ukazivanje na simptome možda pomogne nekom da na vreme prepozna da ima problem (s tim da se sa mnogim istaknutim simptomima u manjoj ili većoj meri mogu poistovetiti i osobe koje nemaju taj poremećaj), odlazak kod psihologa ne bi trebalo da bude tabu tema u bilo kom društvu; ipak, realnost uglavnom funkcioniše drugačije, barem kada su teži slučajevi u pitanju.

  Ponekad nemam pojma da li bih svoje priče mogla da svrstam u sirovi realizam, motivaciju preko pokazivanja one negativne strane ili demotivaciono štivo posle koga vam bar tri dana nije ni do čega (skoro niko nije delio iskustva u vezi priča jer ih nisu ni čitali ili im se jednostavno nije svidelo, a možda je i bolje tako). Što se moje lične procene tiče, ja bih svoje priče svrstala u žanr običnog smeća, tamo će i da završe kad crknem i kad ove halapljive hulje dođu da rovare po našim stvarima (sto puta pokušavam da sa roditeljima razgovaram na temu nasledstva kuće posle moje smrti, neću da rodbina sa očeve strane zauzme sve kao da je njihovo jer nam zagorčavaju i ovo malo života što je ostalo), i pisala sam poprilično na temu psihologije i psiholoških poremećaja. Naravno, pošto sam ja neka nebitna kreatura koja se o psihologiji i psihijatriji edukovala iz knjiga, medicinskih članaka, proučavanja drugih ljudi i iz ličnog iskustva, onda se moje mišljenje ne računa jer sam ja glupa i tako to. Trebalo bi da znam gde mi je mesto, verovatno bi trebalo da se zaposlim na nekoj poziciji za minimalac (ako imam uspeha da nađem i to, već sedam godina sam na birou za nezaposlena lica) gde će me svi zavitlavati zbog toga što sam smotana (jer nisam sposobna ni za šta u životu, uzalud trošim 'leba i vazduh), možda ću tako manje imati vremena da pišem gluposti koje niko ne čita. Bilo kako bilo, da je iko pročitao video bi da pišem iz pozicije "bolesne" osobe (namerno stavljam navodnike, zato što više nisam sigurna ni u postojanje univerzuma a kamoli šta je bolest a šta je normalno), a moje priče uglavnom imaju teške završetke (apsolutno svaka u kojoj sam ja lik nema srećan kraj, barem ne po vašim merilima - za mene zapravo imaju srećan kraj), tako da ne sumnjam da bi neko rekao da utiču loše po nekoga, isto je i sa mojim tekstovima pesama. Doduše, po toj logici doom metal i black suicide depressive metal ne bi ni imali slušaoce, svi bi pomrli do sad. Ne krijem da pored simfonijskog metala i ostalih vrsta metala, uglavnom sa ženskim vokalima, slušam različite bendove i žanrove - od rok muzike do nečeg potpuno drugačije poput disko ili pop muzike, ima puno pesama kojima ni ne znam tačan žanr a da mi se sviđaju. I tako, jedan od mojih omiljenih bendova koji nemaju ženski vokal ili nisu simfonijski metal je Linkin Park, koji uvek rado slušam. Njihovi tekstovi su pisani upravo sa "ove strane", ne ulepšavaju i ne usiljavaju optimizam, i kao takvi su pomogli mnogim (mladim) ljudima da prepoznaju svoj problem, prihvate da im je potrebna pomoć i čak uspeju da se oporave. Drago mi je što sam imala prilike da čitam o tome kako je taj bend direktno pomogao mnogima kroz svoju tematiku, malo me je umirilo to da je i kroz tešku tematiku moguće pomoći nekom, da ne mora uvek da deluje negativno po ljude.