Blog Articles/ Članci sa bloga

Predstavljanje priča na blogu (deo 2)

L.O.V.E. (Pusti da naš otrov ispari):

Ovu priču sam, isto kao i onu koja sledi posle nje, počela u leto 2018. i prestala, ali sam ipak želela da završim sve priče pre one poslednje. Imala sam ideju da akteri budu dve devojke, no nisam htela da detaljišem i mračim kao što inače radim, htela sam da bude ,,kratko i slatko" 😊
Narator je Melita, slatka devojka kratke kovrdžave kose, koja shvata da je nekad pametnije slušati svoje srce nego druge ljude, naravno, to važi u slučaju kada je osoba slobodna (dešavalo se da neko ostavi celu porodicu da bi slušao svoje srce, to već nije najpametnija ideja jer ostavlja dugoročne posledice naročito na decu, to važi za bilo koji par).
Bilo kako bilo, u vezi LGBT zajednice nemam negativno mišljenje niti vidim zašto bi neko imao, toliko je drugih stvari na svetu koje bi trebalo osuđivati- nepravdu, ratove, razaranja... da stvarno ne razumem zašto bi neko mrzeo nešto što nema ama baš nikakve veze s njim. Život je prekratak da bismo mrzeli nekog ili nešto samo zato što nije u skladu sa našim učenjem; znam da mnogi religiozni ljudi to izjednačavaju sa grehom (baš kao što rade i sa određenim stvarima u vezi psihičkih problema, pisala sam o tome u nekim pričama), ali postoji jedna vrlo bitna stvar- orijentacija, baš kao ni psihički poremećaji i bolesti, nemaju veze sa religijom, trebalo bi odvojiti te pojmove jer samo podstiču neprijateljstvo među ljudima. Zapravo, baš zbog toga i dolazi do problema u nekim sredinama, zbog toga što dolazi do povezivanja stvari koje nemaju ništa jedno s drugim, osuđujući na taj način pojedince koji, u većini slučajeva, moraju da se povinuju moralnim načelima ili pak da trpe strašne posledice. LGBT zajednica je samo jedna od njih, tu za primer imamo i rasizam, gore pomenuto osuđivanje ljudi sa poremećajem psihe ili mentalnom bolešću (npr. autizam ili šizofrenija, jadni Van Gog je svašta morao da trpi od svoje okoline zbog šizofrenije ☹), stila oblačenja (moji dragi alternativci znaju to vrlo dobro) itd. Valjda će doći dan kada ćemo jednostavno moći da poštujemo sve ljude podjednako.

Dođavola sa srećom:

Oduvek su mi bile zanimljive teme o ,,paranormalnom", čak sve te stvari doživljavam kao sastavni deo života. S obzirom iz kog kraja Srbije sam došla to ni ne bi trebalo da čudi, priče o vradžbinama, nevidljivim silama i neobjašnjivim pojavama bile su deo odrastanja i svakodnevnica. Doduše, na celoj teritoriji Srbije se govori o tome, ali je u tom delu zemlje najrasprostranjenije verovanje u to.
Kako sam volela da čitam jedan časopis sa paranormalnom tematikom naišla sam na razne zanimljive priče koje su mi privukle pažnju, te sam tako naišla i na članak koji me je inspirisao za ovu priču. S obzirom da mi psihološke teme nisu strane, htela sam da uradim i takvu priču samo sa drugačijim krajem nego u članku. Znatno je kraća od poslednjih nekoliko priča, za sada je poslednja koju sam napisala (trenutno sam počela priču na engleskom i priču- strip, isto na engleskom, u toku godine hoću da uradim nešto kao epilog i mislim da je to sve) tako da ću morati prvo da polako radim na tome, ipak sam odrasla osoba koja mora i da radi 😉
Za omot sam koristila svoj crtež, htela sam čisto nešto da probam i baš mi se svidelo kako izgleda 😊 (*promenjen u međuvremenu)
Videćemo se ponovo uskoro 😉📝

Lollypop (negde pisana i kao Lollipop):

Ovo je jedina priča čiji naslov nema ama baš nikakve veze sa pričom. Glavni događaj u priči je imaginarno takmičenje, palo mi je na pamet da neke osobe iz svoje prošlosti pretvorim u likove iz svoje priče i na taj način rešim bar neke svoje unutrašnje teskobe. Neke stvari su se malo izmenile od pisanja, barem što se tiče lika koji se ovde zove Almond, iz nekog razloga mislim da je ljut na mene ili tako nešto, s tim da ne znam zašto kada se nismo ni svađali, ali se ne opterećujem više time jer, kao što sam rekla u priči, to što je meni bilo zanimljivo kod njega je nestalo, nisam blesava da gubim vreme na osobu sa kojom očigledno ne bih mogla da se složim na duže staze i koja živi potpuno drugačijim životom od mog. Ne kažem da je loša osoba jer nije, samo mislim da sam ga previše idealizovala, posle svih tih priča sam konačno završila i tu sagu u sebi i shvatam da je davno trebalo da tako bude, samo što sam se ja plašila da prihvatim da je tako najbolje. Ipak, stvari i ljudi se menjaju, te sam se i ja promenila. Izgleda da sam stvarno postala odrasla osoba ☺. Od ,,Godišnjih doba 1" do sad stvarno sam prešla dug put samospoznaje i shvatila da ponekad, kada okolina nije kako treba, mi možemo bar sebe da promenimo i učimo iz sopstvene prošlosti. Od pisanja ove priče nisam sanjala previše uznemirujuće snove o mestu koje me je proganjalo godinama- kao da mi je san poručivao da to mora da se razreši dok sam ja uporno bežala od tih uspomena i likova (*edit 2022 - košmari su se vratili). Ovom pričom sam se direktno suočila sa time, shvativši da ova ja više nije ista osoba, znam da bih rešila bilo koji problem osim onog najvećeg- prolaznosti, koja svakog dana zagorčava i ono malo pozitivnosti u mom životu.
I tako, ponovo sam videla stare slike iz albuma posle toliko vremena. Predugo su osobe na njima imala zalepljene stikere preko lica, bez obzira što se njihovi likovi davno urezali u mozak, no sada sam ih ponovo videla. Volela bih da tako i ostane, ne želim više da bežim 😉

Crni pratilac - Zlo je večno:

Ova priča ima najveću starosnu granicu od svih mojih priča zbog gnusnih ubistava (možda sam ja navikla na takve opise ili šta već, ali možda će nekom drugom to biti previše), ako ste mislili da je prvi deo bio jeziv onda je ovo bar duplo jezivije.👤 Možda najgori negativac mojih priča, Crni Pratilac, vratila se sa još gorom armijom, ovoga puta sa novim zadatkom- da prizove svoju gospodaricu na Zemlju. Postoji deo koji defitivno privlači pažnju, daje posebnu draž ovoj priči i tera me da je čitam sto puta 😳... mislim... ovaj... govorim o sceni sa... izlaskom sunca! Jeste. Ona scena na kraju. Nisam uopšte mislila na Čejnu i Danielu 🙄 ... ma neee... ni na predivnu boginju tame Veber, sa svojom savršenom crnom kosom i mračnom energijom koja vuče ka sebi... Ništa. Nema veze, samo se šalim, stvarno su sve devojke iz ove priče prelepe, baš kao i iz ostalih priča (osim onog akrepa koji se pojavljuje u mojim pričama ,,Skala Razuma", ,,Gotika" , ,,13 smrti"... i koji piše sve ovo), nemam problem da priznam da se divim lepim devojkama 😉. Što se tih scena tiče meni su sasvim u redu, a i one brutalne scene su mi u redu (ali njih već ne bi trebalo prenositi u stvarni život, one neka ostanu samo u priči).

Nikada neće biti bolje:

Kao što se u priči može primetiti, ona nije nastala nakon ,,13 Smrti", već znatno ranije- prva priča u februaru 2012-te (pre ,,Magičnih devojaka" i posle ,,Zbirke kratkih priča", s obzirom da ne znam kada je ,,Crni Pratilac" nastala), druga u novembru 2016-te (posle ,,Umetnici žive zauvek"), a objavljujem je tek sada. Razlog za to je da sam razmišljala da li da je preskočim ili ne, u toku pisanja sam svesno stavljala delove koje nisam u pričama ,,standardne kolekcije" (što nakon nje, tj. u ,,Kraljevstvu Večite Tame" prestaje da bude ,,tabu" tema). Original prve priče je pisan mnogo slabije, da se ne lažemo, morala sam da dopunim i uozbiljim neke delove- pisala sam je sa šesnaest godina i možda sam bila uzrujana (s obzirom šta sam tog dana uradila moglo bi se reći da jesam, na neki način mi je taj dan promenio život), pisano je sa više ogorčenosti i bilo je nelogično u nekim delovima. Sada, sedam godina kasnije, ova priča je doživela doradu, ali je ideja priče sama po sebi ostala. Uzgred, što se stvarnosti tiče, u to mesto smo putovali u šestom razredu i ništa ovakvo se nije desilo, ali su se zato moje depresivne misli odista pogoršale na putovanju u osmom, međutim, nije došlo ni do čega ovako drastičnog, ovo je fikcija. Kao što se može videti u ,,Skali razuma" Sju predstavlja moju prošlost, ma koliko morbidan razlog mog odlaska kod nje bio ne sumnjam da bi mi bilo zabavno, ta devojka je stvarno bila zabavna sa svojim klipovima i forama 😆. Ponekad mi nedostaje, a onda se setim da je još uvek tu negde, samo što polako ali sigurno evoluira u Melodi gunđalo. Jadni ovi ljudi oko mene.😉
Sju iz stvarnog života nikada ne bi zadavala ovoliko glavobolje onima koji su odgovorni za nju, ali je definitivno sposobna za ovakve stvari, sreća (ili ne) što sve to nije znala ranije 😈, s tim da se ne bi isto moglo reći i za srednju školu, ali je sve to išlo isključivo u smislu autodestrukcije (ne slediti moj primer, naravno).

13 Smrti:

Upozorenje: Osetljive teme
Kao da mi nije bilo dosta svih onih morbidnosti do sada, te sam želela da napišem priču u kojoj je sve obavijeno teškim osećanjima, napisavši tako ovu priču koju zovem ,,cijanid"- njena sadržina me sigurno ubija iznutra a uglavnom deluje brzo. Meni je bila namera da opišem trinaest različitih osoba i njihove različite razloge za kraj, no onda sam je uradila subjektivno, nesvesno ih povezujući iako sam želela da budu potpuno različite. Ma koliko teško bilo pisati o tome, a još teže objaviti tu priču, znam da bi bila šteta da ostane u fioci i da je niko nikada ne vidi. Toliko me plaši činjenica da će posle moje smrti neko tek tako baciti moja dela koja sam godinama stvarala, naročito ovde gde umetnost predstavlja nešto nebitno, da sam morala da izađem iz svoje ljušture i počnem da objavljujem priče, a ovakvu priču svakako nije lako objaviti. Možda nekom drugom ne bi bila najmorbidnija od svih mojih priča, za mene ona to jeste, s obzirom odakle je proizašla ideja priče- jedne večeri sam razmišljala o konceptu oproštajnog pisma i koliko dugačko bi to pismo trebalo da bude da bi osoba napisala sve što želi, a onda i o razlozima koji su doveli osobu do toga. Analizirajući tako uporedila sam svoja sopstvena pisma i shvatila da ni jedno od njih ne bi dalo konkretan razlog, a da bi takvo pismo bilo toliko dugačko da bi bilo lakše napisati priču. Tako je, ova priča predstavlja nešto što sam htela da napišem pre smrti, a do danas je to moja najduža priča. Trudila sam se da ne bude melodramatična, već iskrena kao da je niko osim mene neće videti, što i inače preferiram u svojim pričama. S obzirom na tematiku ne znam koliko želim da se neko prepozna u nekoj od glava, ali je sigurno da će neko ko je stizao do takvih misli pronaći bar delić sebe u nekoj od ovih trinaest glava, napominjem još jednom da ne sledite korake iz ove priče (znam da zvučim licemerno, ali ne bih volela da se nekom drugom desi nešto loše, volela bih kada više niko na svetu ne bi prolazio kroz to što dovodi do takvih misli ☹)