Blog Articles/ Članci sa bloga

Šta bi bilo kad bi bilo

    Smatram da je razmišljanje o potencijalnoj sadašnjosti koja se nikad neće dogoditi izuzetno toksično - osoba gubi vreme razmišljajući o stvarima koje je mogla ili koje je trebalo uraditi, a iz nekog razloga nije, i onda je opsedaju misli o tome kako je sada moglo biti drugačije, ostavljajući je da žali za propuštenom šansom koja je u realnosti možda ne bi odvela u zamišljenom smeru. To me podseća na većinu ovih folk pesama koje se vrte na radiju gde pevač ili pevačica žale za "izgubljenom ljubavi", želeći da vrate vreme i opet budu sa tom istom osobom, koja bi u stvarnom životu možda već imala porodicu i stabilan život, verovatno ostavivši tu vezu negde u prošlosti. Ne sumnjam da se to često dešava i u stvarnom životu, ljudi se prisećaju starih veza (ili prijateljstva i slično) i onda shvate da im je ta neka osoba bila dobra ali to nisu primećivali (ili su okolnosti bile takve da je došlo do raskida/prekida kontakta), onda počnu da žale za njima ili, u još gorem slučaju, da pod svaku cenu ponovo pokušaju da vrate sve kako je bilo, što automatski uključuje mešanje u život te druge osobe. U najboljem slučaju se nađu dve takve usamljene osobe i zapravo uspeju da obnove svoj odnos, u gorim slučajevima imamo razvode dugogodišnjih brakova (čak i brakova sa decom), pretnje, proganjanja, teško osećanje nakon ponovnog susreta, očajanje, čak i smrt nekog od njih u slučaju labilnih osoba. Što se mene lično tiče nemam taj problem nostalgije za ljudima, baš naprotiv, obično sam ja ta koja prekida kontakte koji su deo prošlosti da bih se koncentrisala na sadašnjost i budućnost, i ne znam da komuniciram sa ljudima a da mi to ne ostavi dubok utisak jer mi njihovi problemi/mišljenja/šta god da kažu ili napišu ostaju u mozgu pa dodatno razmišljam i o tome. Ako previše opteretim mozak tim osobama (bilo u pozitivnom, ali uglavnom u negativnom smislu), onda dođem u uznemireno stanje gde imam potrebu da pobegnem od svih ljudi jer ne mogu da podnesem više ičije prisustvo u svom mozgu, kao da su sve te osobe konstantno pored mene i jedini način da pobegnem je da ih u potpunosti sklonim od sebe, što na internetu uradim na simboličan način brisanjem svih pratilaca. Većina osoba koje znam iz stvarnog života je iz perioda dok sam išla u školu, a kako sam imala veoma neprijatna iskustva u toku školovanja, smatram da nije najbolja ideja da se zadržavam u tom periodu i da se podsećam na osobe i događaje iz tog doba; iako je to verovatno jedini period u kome sam imala konstantnu interakciju sa drugima (bez skoro potpune izolacije kao u dvadesetim) te kao takav može biti tema razgovora sa nekim osobama koje su bile deo tih interakcija, to svakako nije dobro za moj mozak koji ima druge prioritete u sadašnjem vremenu. Znam da sam već pisala nešto slično, ali se nekako iznova vraćam na to baš zbog svoje negativne navike da se sklonim bez objašnjenja, što povuče svoje posledice koje me kad-tad stignu. U najboljem slučaju osobe nije briga i ne primete moje odsustvo (u nekim ranijim pričama stoji da me boli kada niko ne primeti, ali kao starija shvatam da je to blagoslov), u najgorem žele objašnjenja ili se naljute zbog toga, a ne osećam se da ikome išta dugujem samo zato što mi više nije do komunikacije - na ovoj planeti ima nešto više od osam milijardi ljudi, sasvim dovoljno da se nađe bolji sagovornik i prijatelj od mene, ja odavno nisam sposobna da ikome budem prijatelj ili bilo šta drugo. Bilo kako bilo, nije mi bila namera da ponavljam misli iz članka od proleća 2021-ve (samo se nametnulo), verovatno me je previše psihoanaliziranja tekstova folk i narodnih pesama sa radija (koji puštam ocu da se zanima nečim pošto ne može da se mnogo kreće zbog bolesti) podsetilo da se više poistovećujem sa tom nepoznatom osobom o kojoj se peva, nego sa onim koji peva. Doduše, većina tih tekstova je fikcija - negde sam pročitala misao da su SVI tekstovi fikcija, želim da izuzmem popriličan deo svojih autorskih autobiografskih pesama jer, znate, neki od nas tekstopisaca ne pišemo samo ono što će da se svidi drugima i ne pišemo uglavnom o "bezbednim" temama poput ljubavi, kod nas u metalu je prisutan čitav spektar kontroverznih i nedovoljno obrađenih tema, bilo da se to nešto događa drugima ili smo i sami akteri toga. Tako ja često pišem o samodestrukciji, sa suicidom kao čestim motivom pesama, i trudim se da to radim što realističnije i bez ulepšavanja i romantizovanja. Pišem o krvi, o bolu, o svim onim nekontrolisanim mislima i emocijama koje ti jedu mozak naživo, ili pak o nedostatku bilo kakvog osećaja, o društvu i njegovom ponašanju ne samo prema tebi, već i prema nekoj nepoznatoj individui koja možda ima neki drugačiji problem nego ti, ali je isto tako izopštena iz društva. Moji tekstovi nisu samo o meni, često se obraćam "njima" - "oni" su svi oni ljudi, od kojih mnoge ni ne poznajem i verovatno ih nikad neću upoznati, koji svojim obrascima ponašanja i sopstvenim uverenjima žele da drugima određuju šta je moralno i ispravno a šta ne, i da svakog ko se ogluši o njihovu viziju sveta izopšte iz društva, dajući sebi za pravo da toj odbačenoj individui dodatno otežaju život podsmehom, psihičkim i fizičkim maltretiranjem, diskriminacijom. Jeste, pisala sam i o tome, popriličan broj puta, ali to je jedna od tema koju smatram veoma važnom za ljudsku civilizaciju, a koja će kad-tad (ponovo) koštati miliona života kada taj NEKO odluči da je bitniji od neke grupe ljudi i poželi da ih eliminiše iz svoje vizije idealnog sveta.