Blog Articles/ Članci sa bloga

Ta grozna ljudska osobina koju nikad neću razumeti

4.3.2022

U više navrata sam istakla da me zanima psihologija, s tim da dotičnu koristim uglavnom za proučavanje drugih ljudi, ne bih bila psiholog jer to zanimanje nije prikladno za preosetljive ljude poput mene. U redu, mogu da shvatim razne postupke, pa čak i različite obrasce ponašanja koji se kreiraju pod različitim (povoljnim i nepovoljnim) okolnostima, no priznajem da mi ponestaje tolerancije za neke ljudske osobine i postupke. Eto, čak ni ja ne mogu više da podnesem funkcionisanje većine ovog izopačenog društva koje visoko vrednuje ponižavanje nekoga ili nečega. Propagiram jednakost i zalažem se za mir i što bolje odnose sa drugima, i u životu i na internetu, ali mi u poslednje vreme postaje neizdrživo da se pravim da mi ništa ne smeta i da sve je sve uvek u redu. Samo da objasnim, ne govorim ovde o dvoličnosti, već o uzaludnom pokušaju držanja "harmonije" i dobrih odnosa dok osećaš lošu i neprijateljski nastrojenu energiju oko sebe, samo da bi bar njima bilo dobro kad već meni ne može biti. Nije to mazohizam, mazohista bar uživa u sopstvenoj patnji, ja samo želim da odem u bestragiju i da živim sama (predpostavljam ne dugo, jer suicidni nagon ipak neće nestati sam od sebe, ali bih volela da vidim kako izgleda kad ne moram da mislim o drugima), bez uplitanja tuđih energija koje crpu i onu jednu mrvu moje energije koju jedva stvorim. I evo, koliko sam prokleta, odmah me obuhvati griža savest jer bi to značilo ostavljanje nekog kome moram da pomažem (jer mi je to, izgleda, ostao jedini razlog zbog kog odlažem svoj "bandži džamping" bez konopca sa nekog od mostova nad obližnjom rekom, iako svakog dana planiram određeni čin i kako da to najpažljivije izvedem, pošto sam i više nego sigurna u svoju odluku), a ne želim da se tim osobama nešto desi pa da, htela ne htela, ostanem sasvim sama, kao što bi se i desilo jednog dana.
 
Tu je onaj najmizerniji, ali zato svakodnevni osećaj poniženja, kada te osobe kojima si povinovao (ceo) svoj život ponize da ne valjaš zbog nečega. Te nemoj mnogo da govoriš, jer istina smeta i ne uklapa se u tuđu zamisao, te zašto nisi jača, i fizički i mentalno (uz čuveno "da si bila sin, sad bismo napredovali" jer žensko izgleda ne privređuje ništa), te zašto se samo žališ (a ja se zapravo konstantno plašim jer sve što kažem ili iznervira nekog, ili se iskoristi protiv mene, a sve češće svaka moja rečenica se upotrebi za započinjanje svađe, pa mi onda neki prebacuju da sam ja ta koja pravi svađe, a zapravo prezirem rasprave). U poslednje vreme se plašim da pričam i pišem, bilo kome i bilo šta, kao da sve što je izneseno može biti loše po mene jer su ljudi veoma zamerljivi i traže manu u svačijem izlaganju, a ne mogu da izdržim još negativnosti. Plašim se kada vidim komentar ili odgovor na komentar, plašim se kada vidim da imam novu poruku, poziva se već odavno ježim i izbegavam da dajem broj telefona ikome, pa neka se ljute koliko hoće, razgovor telefonom mi je postao izuzetno naporna stvar kao i razgovor uživo i ne podnosim taj vid konverzacije.

 Nisam osećala poniženje kada sam, da bih pokazala da mi je žao zbog čega god da sam uradila, uplakana kleknula pred jednom osobom koja se durila kao malo dete, koja ni tad nije pokazala milost nego je nastavila da se duri kao i tokom celog mog života. Nisam osećala poniženje ni kada je ta osoba htela da me udari cepanicom u glavu, kao i uvek osećala sam krivicu za svaku grešku koju napravim, jer svaka moja greška bi uglavnom stvorila veliku dramu i svađu (u slučaju da se neko pita što se toliko plašim grešaka i zašto kažnjavam sebe za svaku grešku, samo nastavljam onako kako je započeto). Nisam se osećala poniženom što sam dozvolila da me neko i dalje tretira kao da sam nezahvalno derište, niti zato što sam preuzela više stvari nego što mogu da podnesem. Za sve dobijem odgovor "Šta sam sve ja prošla u životu, pa nisam bila takva" ili skretanje u teme o kojima već godinama slušam svako jutro, uz viku koja zna da se pretvori u svađu ako se dotičnoj osobi odgovori nešto suprotno njenom mišljenju. Nisam osećala poniženje za takve stvari, ali jesam kada su se stideli mog oblačenja i izgleda, kada su se stideli mog ponašanja, kada su koristili ono što me boli protiv mene, kada su rekli da im ne trebam i da odem, kada su me nazvali nesposobnom za život i rad. Sad, kad je već očigledno kako će se ovo završiti, kad je kasno da pronađem potpuno novi put i da se okrenem drugim osobama, sad više nema vajde od mene i postajem teret, čemu doprinose i sve češći nervni slomovi i bes. Nisam sposobna da pustim još nekog stranca u svoj život, održavam dobre odnose na internetu ali u stvarnom životu ne želim još jednu osobu za stalno, ne mogu opet da prolazim kroz to. Ne mogu psihički da podnesem bliskost, i istina je ta da u mom životu ne postoji osoba sa kojom istinski uživam da provodim vreme, svaka interakcija je postala neka vrsta osnovnog poštovanja i obaveze, ali ne uživam u provođenju vremena sa ljudima, te ne želim još jedan začarani krug te vrste. To naročito važi za veze, već znam da bih pre ili kasnije doživela poniženje kada bi toj osobi zasmetalo nešto, naročito ako je izgled u pitanju, već sam pisala o ponižavanju u toku školovanja zbog viška kilograma te se ovom prilikom ne bih ponavljala, dosta sam pisala o tome u pričama. Plače mi se i na samu pomisao o tome kako neko komentariše moj izgled (u bilo kom značenju, nebitno pozitivno ili negativno, mrzim i komplimente i kritike u vezi toga), toliko me obuzme težak osećaj da ne mogu da podnesem samu sebe i najradije bih se istog momenta likvidirala da svet više nikad ne gleda tako grozomornu kreaturu, kad već toliko nekom smetam. I, eto ga, automatski me razmišljanje o tome dovede u psihotičnu fazu, a onda i u već spomenuti nervni slom.