Blog Articles/ Članci sa bloga

-NEKIM NEPOZNATIM LJUDIMA KOJE ZNAM-

Napomena: Nema potrebe za uzbunom jer se aktivno ne pripremam ni za šta, ali je stanje mog oca i dalje jako loše i psihički ne mogu da izdržim neprospavane noći od avgusta i lošu situaciju u kući, kako materijalnu tako i zdrastveno stanje svakog od nas, te nije isključeno da kao osoba lošeg psihičkog stanja puknem bez najave i planiranja. Stoga sam želela da postavim ovaj članak koji je napisan u junu (dakle, pre saobraćajne nesreće), sve ovo je jako neizvesno i duša mi je premorena od svega, nisu mi potrebni saveti ili šta god jer ništa od toga ne može da se primeni u ovakvoj situaciji, ovde se odavno ne radi samo o mom zdrastvenom stanju i životu. Isto mi ne znači da mi neko govori kako će sve biti u redu na kraju jer imam osećaj da taj neko podcenjuje ozbiljnost situacije, svesna sam da se svakog dana može da se desi to što će se kad-tad desiti. Članak može delovati uznemirujuće zbog lične perspektive.

Stigli smo do kraja (i zašto to ne bi trebalo da bude problem):

Predpostavljam da je ovo poslednji put da ću gnjaviti javno mnjenje svojim dosadnim filozofsko-psihološkim trućanjima, mada ionako nikog nije briga za bilo šta što napišem, sticajem okolnosti će možda neko zalutati ovde da vidi o čemu se radi. Ne znam što bih se više ikome pravdala, sve sam već napisala - možda u nekim momentima i više nego što bi trebalo, ali moje reči su lupetanje gluposti i niko ne bi gubio vreme da ih čita. Link do ovog bloga (mi bismo link na srpski preveli kao "veza", poštujem svoj jezik pa rekoh da dodam) je bio postavljen na mom Instagram profilu od 2019-te, na Twitteru i Fejsbuku delim vezu do bloga i priča od 2018-te, link se nalazio i na Deviantart-u već godinama (plus ostali profili poput Pinteresta gde sam delila veze do priča). Sve je napisano, a i da je neko odvojio vreme da pročita ne znam da li bi se išta promenilo, nadala sam se da će me bar za života neko u potpunosti razumeti i prihvatiti onakvu kakva jesam, bez ubeđivanja da moram da se menjam da bih nekom bila dobra. Ne isplati se, koliko se god menjaš opet nešto ne valjaš. Zato sam i odustala prvo i od menjanja sebe, a onda i od ljudi i komunikacije sa njima (ili beše obratno, ko ga šiša iz ove pozicije - činjenica je da sam odustala od oba). Krivite me i za to ako hoćete, zabole me, ali ne možete poreći da i ljudi ne doprinose da se osetljive osobe poput mene sklanjaju jer je preteško izdržati način na koji društvo funkcioniše.

    Ja sam užasna osoba i neću da neko cmizdri za mnom i predstavlja me kao dobru osobu, vi me ne znate. Ja sam bezosećajno sebično đubre koje nije sposobno da održi prijateljstva, koje nije sposobno da ikog voli i koje je, citiram opis većine svojih profila, "izgubljeno u svom malom (poremećenom) svetu". Ja sam večito nezadovoljna, preosetljiva glupača koja se stalno žali, koja svojom konstantnom morbidnošću zagorčava život drugim ljudima i smeta im. Ja sam ludača koja se ne oblači normalno, koja ne može da se hrani normalno, koja ne može da se ponaša normalno, koja ne reaguje adekvatno u određenim situacijama, koja ne izgleda dostojno i predstavlja ruglo u svojoj okolini. Večito bolesna, nikad neću biti ni za šta - osećam se kao lenština koja nikad neće moći da pomogne porodici, druge osobe mojih godina se mnogo više trude. Ja sam višak na ovoj planeti, nikad neće biti vajde od mene ni u ekonomskom ni u smislu poboljšanja situacije nataliteta u zemlji, tako da se suzdržite od ogavnih komentara o "mladoj osobi koja je mogla da produži vrstu", dođe mi da se izbodem nožem i na samu pomisao o čitavom tom procesu, pisala sam koliko me fizički kontakt izbezumljuje. Vrsta homosapiens (tj. čovek, za one koji nisu bili na tim časovima biologije) bi možda stvarno i trebalo da se redukuje, ja ću dati svoj doprinos tome, šteta što to neće spasti neke druge vrste flore i faune od našeg razarajućeg dejstva. Dalje, ja sam fatalista, pesimistični realista koji neprekidno brine i paniči, kljukam se bensedinom da manje nerviram ljude oko sebe (vala, u nekim momentima sam se i prekljukala i sve to lepo zalila domaćom ljutom, ako shvatate šta hoću da kažem), sklona paranoji i to do mere da izgubim kontakt sa realnošću (mada sam uglavnom u svom svetu, tako da paranoja baš dobro dođe da skroz poludim).