Blog Articles/ Članci sa bloga

Nakupljena ogorčenost

Nikad nisam bila ljubitelj društvenih mreža; čak i kada bi me u nekom kratkom periodu nešto okupiralo na njima, to je bilo prolazno i brzo bi mi dosadile. Verovatno u prilog ide to da nisam sklona da opsesivno nadgledam šta se dešava u tuđim životima i ne volim da neko nadgleda mene, čak smatram i besmislenim praćenje osoba koje pripadaju nekom davno prošlom periodu bez ikakvih trenutnih poklapanja, dobar primer za to je praćenje osoba iz škole sa kojima nemamo zajednička interesovanja, mesto boravka, u međuvremenu su se i ličnosti izmenile (kao deca imamo potpuno drugačije prioritete i sve se većinom vrti oko škole, nepotrebno je aktivno održavati takve odnose u sadašnjosti, naročito ako he sa dotičnim osobama bilo nekih problema). Ne volim da na društvenim mrežama dodajem osobe koje znam iz stvarnog života, imam osećaj kao da stalno moram da se "cenzurišem" a i nisu mi potrebne informacije o njihovim kretanjima i akcijama, ja ne radim za policiju pa da moram sve to da znam. Da ne postavljam objave o umetnosti/projektima ne bih ni imala društvene mreže, to je sigurno. U poslednje vreme ne slikam ni svoje "selfije" jer nisam reprezentativni primerak ženke homosapiensa i nije mi do samopromocije, ne putujem nigde, ne ručam po restoranima (a i kad spremim nešto bolje ne slikam za društvene mreže, šta nekog zabole šta sam ručala danas), nije mi do stavljanja slike svake gluposti koju uradim u toku dana - nemam kad da se slikam i da gubim vreme na to. Jednostavno mi više nije ni do kakve interakcije sa ljudima, volela bih da mogu sve da uklonim od sebe jer je sve počelo da deluje bizarno i prazno. Zbog izbegavajućeg poremećaja ličnosti s vremena na vreme ili potpuno obrišem neki profil ili uklanjam ljude sa njih, samo mi se jednom neki lik sa Fejsbuka kog ne poznajem iz stvarnog života bunio zbog toga - ostali jedva da su i primetili, uključujući i ove koje znam. Iskreno, briga me je i da se svi bune, dođe mi da oteram sve od sebe, naročito ove koji me podsećaju na prošlo mesto življenja. Nostalgija me svakako ne "drma", baš naprotiv, kamo sreće da bar zaboravim događaje iz rodnog grada; pisala sam o tome što se desilo i sad hoću da ostavim taj period u prošlosti gde mu je i mesto, brinem se oko sadašnjosti i budućnosti i ne želim da mislim o prošlosti. Gledala sam neke video klipove o osnovnoj školi pre desetak nedelja kako bih se suočila sa nekim svojim emocijama, dok sam gledala shvatila sam da mi sve to više ništa ne znači, čak mi sve u vezi tog mesta deluje nezanimljivo iz ove pozicije. To je dobar znak, znači da ću možda bar tu temu da sklonim sa strane i da me neće toliko proganjati. Možda ću morati da uklonim osobe koje me podsećaju i vraćaju u taj period (iako sam više puta napomenula da ne želim da slušam više išta o tome, suočavam se sama isključivo kada osetim potrebu i sve ostalo deluje uznemirujuće), bilo bi teško ali neizbežno.

  Kao što se može primetiti iz bloga, radila sam na drugom delu priče  "Tim Blume", jedva sam je završila jer već nedeljama brinem o ocu, stanje mu se jako pogoršalo. Noćima slabo spavam, jedem manje nego ranije, već nedeljama ne možemo da radimo jer posao najviše zavisi od mog oca, a ne mogu da nađem drugi posao kako bismo ljudima vratili dugove. Primetila sam da se i moje zdravstveno stanje sve više pogoršava, naročito rad srca i mozga, već sam napominjala da imam problema sa psihom i ovo je uticalo da se još više pogubim, a brinem se da će se ovo i dalje dešavati. Čak i da doživi zimu, brinem se kako ćemo tad, brinem se da se bliži ono što nekako odlažemo već godinama odkad je prvi put bio u težem stanju. U toku jula su imali saobraćajnu nesreću, šleper nije vratio prikolicu u svoju traku te nam je oštetio kamion koji smo nedavno kupili i za koji još nismo vratili dugove, a račun za struju se samo povećava jer mesecima uopšte nije plaćan. Taman nam je solidno krenuo posao i odjednom je stao, neke mušterije su nam dodatno napravili trošak jer su naručili pogrešnu vrstu saksija pa smo uzalud kupovali kalup da im što pre završimo (narudžbina je vredela koliko i dug i do sada bismo vratili sve da nas oni nisu upropastili svojim izmišljavanjem, muka mi je više od takvih mušterija - neće sad oni da gladuju zbog te greške, mi smo ti koji se jedva krpe za hleb). Sav novac od poslednje ture dali smo na osnovne namirnice i lekove, ostali smo bez ičega. U ovom periodu mi stvarno dođe da oteram dođavola svakog ko bude hteo da mu izigravam terapeuta, i inače mi nije do toga ali sad već uopšte nemam ni empatije ni živaca za to. Primetila sam da niko od osoba sa kojima komuniciram ne bi da se zamara mojim problemima, svaki bogovetni put se završi na tome da su to suviše komplikovane i teške stvari za njih, ali se od mene očekuje da budem savetodavac pun razumevanja za svakog. Zabole me više, eto toliko. Znaju gde mogu da me nađu kad im treba još jedna osoba kojoj mogu da pišu o svojim aktivnostima i mislima iako već imaju krug ljudi iz stvarnog života kojima ispričaju to isto, dok ja nemam nikakve prijatelje i slično iz stvarnog života kojima prepričavam svoje stvari (iskreno, uvidela sam da mi ni ne trebaju ljudi koje ću maltretirati svojim životom, briga ih je za tuđe informacije osim ako ne mogu da imaju korist od njih). Osećam se kao loša osoba zbog toga, ali stvarno ne mogu više, muka mi je od razmišljanja i o osobama sa kojima odavno nemam dodirnih tačaka u stvarnom životu ili da aktivno brinem o nekome koga nikad nisam ni upoznala. Za koga se trudim i šta dobijam sa tim? Dok sedim pored teško bolesnog oca shvatam da mi nisu potrebni prijatelji i da ama baš nikad nisam imala ikakvu vajdu od tzv. "prijateljstava", jedino sam uvek bila uz roditelje ma kakav taj odnos bio. Ostali odnosi u životu su mi postali nebitni.