Blog Articles/ Članci sa bloga

Okov koji me godinama vuče nazad

*Upozorenje: U ovom članku poštujem tuđu privatnost kao i uvek, ali se bavim pomalo škatljivom temom koja se direktno tiče nekih osoba iz moje prošlosti, nije mi bio cilj da ikog vređam već da ukažem na neke stvari iz svoje perspektive. Imajte u vidu da ne osuđujem dotično mesto za sve svoje i tuđe probleme (naročito ne za tuđe jer neću da eksploatišem nečiju tragediju, možda oni nisu imali ikakvih problema sa tim mestom ali sam sticajem prilika morala da ih napomenem, izvinjavam se unapred  zbog doticanja tako osetljive teme), trudila sam se da budem što objektivnija u pisanju a da opet podelim svoje iskustvo.*

 Moglo bi se reći, bar sudeći po mojim godinama, da sam naizgled odrasla osoba. Ako izuzmemo to da me je briga šta neko fiktivno ljudsko društvo očekuje od osobe mog uzrasta, zaista je i očigledno da postoji neki problem u svemu tome i da je deo mene zarobljen u nekom periodu koji nikada ne mogu da vratim i ispravim. Ironija je u tome što je mene oduvek motivisalo ono što sledi, ali me je ono što više odavno ne postoji toliko zarobilo da ne mogu da se otrgnem i nastavim kako bi i dolikovalo. Postalo me je sramota da pričam o nekim traumama, nadovezaću se na predhodni članak gde sam napomenula da proučavam ljudske reakcije, pa me obeshrabruje i sama pomisao da nekom iskreno kažem nešto a da dobijem lošu reakciju. Za osobu koja se trudi da razume svačiji ugao gledanja i da podržava ljude (koliko je moguće, nemoguće je podržati svaku ljudsku zamisao i aktivnost) to je težak udarac, ako im već dajem razumevanje i poverenje  isto očekujem zauzvrat, mada je postalo zamorno iznova prolaziti kroz identične konverzacije, tako da sve manje vremena komuniciram sa drugim bićima. Sama sa sobom redovno pričam, četiri ličnosti iz mog mozga redovno vode debate, i to uglavnom destruktivna strana Suza i intelektualna strana Suzia, dok umetnička strana Suzi i Suzan (koja je zadužena za nekoliko sporednih stvari) retko dodaju svoje mišljenje na različite teme.

 Jedna od tema na koju se stalno vraćaju je taj period koji je od Suze, inače relativno pozitivnog dela ličnosti, napravio pravog monstruma. U normalnim okolnostima ona bi se pretvorila u nešto drugo (jer je delimično predstavljala dečiju naivnost i otkrivanje sveta), a ne u autodestruktivnu kreaturu koja je u stanju da povredi i nekog drugog, a i Suzan bi verovatno imala znatno drugačiju ulogu nego da konstantno razmišlja kako nije dostojna ičega i da ima čitav spektar problema vezano za fizički izgled i nedostatak samopouzdanja (tj. možda bih imala normalniju psihu pa bi me interesovala ljubav i tako te gluposti koje idu uz to). Pohađala sam osnovnu školu u periodu od septembra 2002 do juna 2010, što mu iz sadašnjeg vremena dođe nešto manje od trećine mog života, ali me taj period i danas ne ostavlja na miru, ma koliko sam se trudila i da zaboravim, i da promenim ugao gledanja na to, i da se koncentrišem na nešto drugo. Osećam se kao idiot koji živi u prošlosti, iako hoću da me sve to ostavi na miru, ne želim da delujem kao da namerno razmišljam o tome i  da mazohistički prizivam sva ta sećanja da bih konstantno kukala o tome. Koliko sam samo pisala o tome, stalno imam paranoju da će mi neko reći da sam dojadila više sa time, da nikog nije briga za gluposti koje su se desile pre više od deset godina. Izvinjavam se ako je tako, ne volim da dosađujem ljudima.

Do pre dve godine sam na slikama iz osnovne držala stikere preko skoro svih lica, kako bih se manje podsećala  ako otvaram album. S obzirom koliko izgledam kao akrep na svakoj slici trebalo je i sebe da u potpunosti prekrijem nečim, ali tog akrepa sam ionako prinuđena da gledam svaki put kada se odraz mog lica reflektuje u nekoj vrsti ogledala, te bi to bilo uzaludno, ne mogu pobeći od svoje grozomornosti. Drugi mi nisu bili grozomorni što se tiče izgleda (a ono, nije kao da je iko bio ružniji od mene, a i dalje sam ružna, dabogda crknem da me više niko ne gleda ovako nikakvu), jednostavno sam se trudila da zaboravim neke stvari i mislila sam da će to pomoći, u nekom kratkom periodu i jeste. Imam i monografiju škole, u početku nisam mogla da je prelistam jer su mi slike vraćale negativna osećanja, obično je svako prelistavanje bilo praćeno alkoholom (u toku faze kad sam bila blizu da postanem alkoholičar), plakanjem, ponekad i samopovređivanjem. Htela sam da uspem da prelistam tu prokletu knjigu bez da se uznemirim, vremenom sam uspela da ostanem hladna do predposlednje strane, gde je slika drugog odeljenja naše generacije na kojoj se jasno vidi jedna osoba koja više nije među živima. Ne znam koliko škola ima udela u tome i ostalim slučajevima, ali je već nekoliko osoba stradalo u toku školovanja ili nakon završene te škole, pod tim mislim na suicid kao uzrok smrti. Vesti su u aprilu 2016-te bile pune naslova o devojčici M. koja je sa 13 godina skočila sa jednog objekta u gradu koji se nalazio jednu ulicu pored moje tadašnje ulice (bili smo tamo na praksi u srednjoj i primetila sam merdevine na objektu, ja sam pre imala obližnju prugu na umu kada sam razmišljala gde bih mogla da se likvidiram, jer je moja ulica na početku imala prugu koja je odvajala te dve ulice), prošle godine je osamnaestogodišnji dečko koji je završio tu školu stradao skokom sa mosta daleko od grada (u blizini grada nema nijednog mosta sa kog može da se skoči, znam jer sam pošla čak u jedno udaljenije selo gde sam znala da ima neki most, rekoh bar da vidim da li je visina dovoljna, ali nisam stigla zbog ujaka koji me je prepoznao u prolazu), nedavno mi je osoba koju znam dala informaciju da je još jedan dečak okončao život, nisam ispitivala za detalje jer je dovoljno mučna i sama informacija. Dodajem tome i događaj iz naše generacije (za koji okolnosti nisu baš jasne, a i javno mnjenje ne mora baš da zna sve detalje, nadam se da je bar policija uradila svoj posao), a krajem prošle godine je došlo i do ubistva mladića u blizini škole, svi ovi slučajevi su aktuelni jedno kraće vreme i onda nikom ništa, zaboravi se sve dok neko eventualno slučajno ne pomene, i to se nekako kroz razgovor nametne da je u pitanju nešto drugo. Naročito su mi se gadili komentari ispod vesti o smrti male M. jer je učenjacima iza tastature izuzetno zasmetalo što trinaestogodišnja devojčica/devojka ima dečka, odjednom je to bila glavna tema (nekad su žene u patrijahalnom društvu imale i decu sa trinaest, što baš i ne podržavam jer su mnoge od njih na neki način bile primorane na to, a sad kad navodno imamo slobodu neko se užasava što neko ima dečka u tom uzrastu. Kakvo licemerje.), potpuno ignorišući da je bilo znakova da nešto nije u redu, poput samopovređivanja, bežanja sa časova i postavljanja depresivnih statusa na društvenoj mreži. Ide mi na živce kada se svi uhvate za neki detalj kao "pijan za plot" pa je to odjednom centar problema, a sve ostalo postane nebitno.