"Zbogom nije kraj", ZAVRŠENA

::5. Deo::

::5. Deo::

Ja:"razmišljam da se vratim kući." - kažem, a onda me svi pogledaju čudno.

Ejmi:"zar ti nije lepo ovde?" - pitala me, pomalo tužno.

Ja:"Ne to, samo...ne znam, zaboravite."

Nakon jela sam samo ustala i otišla do sobe, a onda uzela stvari i istuširala se.

°°°

Pogledam kroz prozor i vidim Iliju i Minu kraj bazena. Mina me je videla, a onda mi mahnula, sa onim njenim iritantnim osmehom. Ilija je to primetio i pogledao u mom pravcu, a Mina mu je okrenula glavu i poljubila ga, zbog čega sam se odmah pomerila od prozora i sela na krevet. Znam šta ću. Prišla sam ormanu i izvadila presladak dvodelni kupaci, kao i peškir. Obukla sam kupaći, a onda se obmotala peškirom i krenula ka bazenu. Kad sam stigla samo sam prošla pored njih. Na ležaljci sam stavila peškir koji sam sklonila sa sebe. Osetila sam poglede od ovo dvoje. Ali nije me bilo briga. Pogledala sam Minu i bila je prilično nervozna. Bicu presrećna, ako sam ja razlog tome. Zaronila sam, a onda izronila i sklonila kosu sa lica. Izašla sam iz bazena, a onda se opet obmotala peškirom, ali ovog puta sam prolazeći pored ovo dvoje pogledala u Minu i nasmešila joj se. A onda zapitala sebe zašto sam uopšte sve ovo uradila?

°°°

Ilija:"ljubomorna si." - začuo se Ilijin glas, a onda se našao i na vratima.

Ja:"Odakle ti to?" - pitala sam, a znala sam da je istina. Ljubomorna sam i to jako.

Ilija:"Pojasniću. Bila si na prozoru, videla Minu i mene kako se ljubimo, onda nestala sa prozora i puf, stvaraš se u kupaćem, u kom prelepo izgledaš," - prevrnula sam očima. - "i onda nas kao ne vidiš, izigravaš manekenku, iako bi mogla biti jedna." - opet sam prevrnula očima. - "i onda ideš i smeškaš se Mini." - okej u pravu je.

Ja:"Ne razumem." - nasmejala sam se, a on me tad pribio uz hladan zid.

Ilija:"mogu da ti pojasnim opet ako želiš." - Taj pogled...

Ja:"skloni se!" - nije hteo, a i bio je prejak da bih ga odgurnula.

Ilija:"Samo priznaj da si ljubomorna!" - podigao je obrvu.

Ja:"Zašto bih kad nisam?" - upitala sam ga, a on se sklonio.

Ilija:"Neka bude tako kažeš!" - nasmejao se, a onda izašao iz sobe.

Imam osećaj da bih ga poljubila da se nije sklonio. Jako mi nedostaje. I dalje se sećam svega. Govorim kako sam zaboravila, ali nisam. Mislim halooo, ko bi zaboravio nešto što mu se desilo sa osobom koju voli? Zar nisam u pravu? Pa jesam, naravno. Da znam, narcis sam. Iz mog razmišljanja o tome kako sam pametna me tegla Ejmi, koja se vratila iz grada sa svojim ocem.

Ejmi:"valjda te Ilija nije nervirao dok nisam bila tu." - rekla je i sela na krevet.

Ja:"ma nije, opušteno!" - izustim, a onda rukom mahnem, u fazonu 'nije ništa'

[misljenje👇🏼]