"Zbogom nije kraj", ZAVRŠENA

::13. Deo::

::13. Deo::

Ja:"Kad si stigao? Što me nisi zvao? Kako su Bojan i Dragana? Zapravo, Zašto nisu ovde?" - pitala sam ga milion pitanja.

Uros:"A možda da ideš jedno po jedno pitanje? Ovako stigao sam jutros rano, nisam zvao, telefon je prazan, oni su kući izbog posla nisu mogli da dodju i jako im je krivo zbog toga."

Usmerila sam pogled ka vratima i ušao je Ilija.

Ilija:"Uroše?" - nasmejao se, a onda su se bratski zagrlili. Čudno!

Ja:"Od kad ste vas dvoje prijatelji?" - pogledala sam u Ejmi, koja je takodje bila zbunjena.

Uros:"Pa znaš da stalno imamo posla ovde? Pa sam ga upoznao ovde. Samo ti nisam rekao ranije."

Ejmi:"A ni meni nije rečeno ništa takodje." -prekrstila je ruke.

Uros:"Nego brate sledeći put ti kod nas? Šta kažeš Helena? - da li je zaista ozbiljan?

Ja:"Daa, baš super ideja" - nabacila sam jedan osmeh. Da li me zeza!!!

Ja:"A sada bih, ako je tvoja savršena devojka otišla, htela da odem u sobu." - Klimnuo je glavom, te sam otišla u sobu.

=Ilija P. O. V.=

Klimnem glavom, a ona samo prodje pored mene i ode. Kao i Ejmi.

Uros:"Šta joj je?" - slegnem ramenima i pogledam kroz prozor.

Uros:"Nego kako ide sa Minom?" - ufffff, zar moraš to da pitaš?

Ja:"Dobro, dobro!"

Ifff, ne bih ni bio s njom da njen otac nije umešan.

Njen otac je dao pare firmi u zamenu da ja budem s njegovom ćerkom, jer je ona zaljubljena u mene. Stvarno ne razumem. Nakon sto je izgubio posao zbog nje, on joj i dalje udovoljava. Ne bih ni prihvatio sve ovo, ali nisam hteo da očeva firma propadne. Samo kad bi me Helena saslušala...

=Helena P. O. V.=

°°°

Ejmi je otišla kod oca, ispostavilo se da je nervozan zbog proslave koju pravi u firmi.

Uzela sam knjigu, ali se tad čulo kucanje i ušao je Uroš. Ispravim se, stavivši knjigu pored sebe, a on me pogleda, jer vidi da sam neraspoložna.

Ja:"Sedi, moram da ti kažem nešto. Ali moraš da ostaneš miran." Klimne glavom, a ja krenem.

Ja:"Sigurno znaš Minu. E pa ona je ista ona Mina od pre sedam godina." - odmah je ustao.

Uroš:"Spakuj se ides sa mnom kući." - krenuo je da otvara ormar.

Ja:"Stani Uroše!" - ustala sam i zaustavila ga.

Uroš:"Ne možeš da ostaneš ovde, šta ako ti se opet nešto desi? Da tog dana nisam prolazio tamo, umrla bi. Neću opet to da dozvolim."

Ja:"Okej sam, neće mi se desiti ništa. Obećavam ti, samo nista ne govori kući." - odmahnuo je glavom.

Uroš:"Ideš sa mnom, neću te ostaviti ovde!" - uzviknuo je.

Ja:"Uroše budi Tiši, čuće te neko. Biće sve u redu, samo mi veruj. Više nisam ista ta mala devojčica, znam da brinem o sebi." - klimnuo je glavom.

Uroš:"U redu, ali ako ti bude bila potrebna pomoć, vrati se kući, pozovi me, šta god." - poljubio me u kosu te izašao iz sobe, a onda se vratio. - "inače idem večeras kući" - klimnem glavom, a on ode.

Sednem na krevet, a onda zatvorim oči, osećam se nekako slabo.

[misljenje👇🏼]