"Zbogom nije kraj", ZAVRŠENA

::9. Deo::

::9. Deo::

U pravu je, šta god ja radila ili mislila ništa ne menja tu činjenicu da smo tu noć proveli zajedno. Samo ne želim da izgubim Ejmi. Ona mi je jedina prijateljica do sada, ali stvarno jedina. Pre nje su me svi izbegavali, rugali mi se, vredjali, ponekad bi dobila i koju modricu. A sve je to započela ona. Mina. Samo zato što mene krivi za nešto što nisam uradila. Imala sam skoro jedanaest, šta više nisam uopšte kriva, to je bila nesreća. Ali nikada baš nikada neću zaboraviti svoj jedanaesti rodjendan. Nikada. Tad je.... Iz misli me je trgla Ejmi.

Ejmi:"Eeeeeejjjj!" - ušla je u sobu. - "ovih nekoliko dana si bas smrknuta, oraspoloži se malo."

Ja:"Ne mogu, sećaš se priče mog jedanaestog rodjendana?" - upitala sam je.

Ejmi:"Da" - gledala me zbunjeno.

Ja:"Mina, to je ona." - bila je sva iznenađena.

Ejmi:"Alii...." - klimnula sam glavom. - "moj brat je onda sa poremećenom kučkom!"

Krenula je da izadje, ali sam je zaustavila.

Ja:"Nemoj, ona me još nije prepoznala, ne želim da opet to proživljavam. Molim te." - uzdahnula je, a onda klimnula glavom.

Ejmi:"U pravu si. Ćutim." - rekla je, te sela na krevet. - "ali obećaj mi da ćeš da se paziš."

Ja:"Obećavam" - kažem, te je zagrlim, čvrsto.

Ejmi:"Izvini, ali moram da odem do Lazara, ako ti trebam zovi." - poslala mi je poljubac, a onda otišla.

Od nervoze nisam znala šta da radim, pa sam se istuširala opet i presvukla. Tad je u sobu ušao Ilija.

Ilija:"Večera je gotova pa...." - prekinula sam ga.

Ja:"Nisam gladna, hvala." - tad mi je stigla poruka, ali pre nego što sam uzela telefon, uzeo ga je Ilija.

Ja:"Vrati" - pružila sam mu ruku, kako bi u nju stavio telefon, ali nije, pa sam počela da ga jurim po sobi. Bila sam baš iza njega, a on se baš tad okrenuo prema meni zbog čega smo oboje pali dole jedan preko drugog. Gledao me sve vreme u usne i kad je hteo da me poljubi, samo sam ustala. Ustao je i pružio mi telefon.

Ilija:"Izvoli" - nasmejao se i vratio telefon. Krenuo je ka vratima.

Ja:"Koliko god ja htela ne mogu!" - okrenuo se i tad su nam se pogledi sreli, dok on svoj nije pomerio i samo izašao.

Izdahnula sam. Zašto mora biti ovako?

Ejmi:"evo me opet!" - rekla je ušavši u sobu.

Ja:"Heeejj" - sela je pored mene.

Ejmi:"Još malo pa puniš osamnaest. Za mesec dana, ali ove godine ostajem ovde, prošle je Lazareva majka završila u bolnici, bilo joj je jako loše, pa sam otišla, sorii." - gledala me tužnim očima.

Ja:"Ma u redu je breee" - kažem, te legnem kod nje u krilo.

Ejmi:"Znaš ima jedan dečko, bas za...." - uspravila sam se i prekinula je.

Ja:"Koliko puta treba da ti kažem da mi ne treba dečko?" - sela je u turski sed.

Ejmi:"A da mi ti kažeš ko je taj dečko kog toliko voliš?" - Tad se na vratima pojavio Ilija.

Ja:"Ja, ne mogu, ne teraj me, molim te." - sve vreme sam gledala u njega.

Ejmi:"Ali mnogo ga voliš?" - Uf,Ejmi,uff!

Ja:"Da!" - Rekla sam polako, ne skidajuci pogled s njega, a on se nasmejao i nastavio dalje. Na licu mu se videlo da je srećan.

[misljenje👇🏼]