::23. Deo::
I dalje sam plakala, nisam mogla da stanem. Žalila sam za njom šesnaest godina, a ona...ona je bila živa.
Ejmi:"Javicu Nikoli da dodje" - zvala je, ali je zauzet.
Ja:"On neće doći, Znaš da na prvom mestu uvek stavlja treninge i utakmice. Neće je propustiti samo zbog mene." - rekla sam i sela na krevet, a glavu stavila u šake.
Ejmi:"Videćeš da će doći, dovoljno je da ja pričam s njim!" - uporno ga je zvala.
Ja:"Zašto je dolazila? Bolje bi bilo da sam i dalje mislila da je mrtva, a ne da se ovako razočaram u nju. Zašto se ovo meni dešava, šta sam loše uradila da mi je ceo život ovakav? Dva puta, dva jebena puta sam mogla da umrem."-Stigao je i Lazar.
Lazar:"Šta se desilo ovde?" - upitao je i prišao do mene.
Ja:"Videla sam majku za koju sam vect šesnaest godina mislila da je mrtva, a ona me je ostavila i još se udala za nekoga, a mene nije uzela kod sebe, jer me taj čovek nije hteo." - ustanem u odem u sobu te se zaključam. Stalno su kucali na vrata, ali im se nisam javljala. Napokon su prestali. Nakon nekih deset minuta sam opet čula kucanje.
Ja:" Pustite me na miru!" - razdrala sam se.
Ilija:"Helena ja sam. Molim te, otvori vrata, ne mogu da budem miran, dok si ti tu sama i plačeš." - otključala sam vrata i on je ušao unutra, a onda sam ih ponovo zaključala.
Ilija:"Dodji" - zagrlio me onako kako samo on ume.
Ilija:"Zašto mi nisi rekla za Minu?" - odvojila sam se od njega.
Ja:"Ona mene ne prepoznaje, nisam želela da ti kažem, jer moze da ti izleti i onda...ne želim ni da mislim šta bi se posle desilo." - opet me zagrlio, a onda smo legli na krevet i legla sam na njegove grudi i obrglila ga rukom, dok me on mazio po kosi. Dobro je da su vrata zaključana, ne bih sada mogla da podnesem i da Ejmi sazna.
Nikola:"Došao sam" - u sobu su ušli Ejmi i Nikola.
Ja:"Šta si mu uradila?" - slegne ramenima i izdaje.
Nikola:"Kako si?"
Ja:"Iskreno loše, možda to ne pokazujem, ali i dalje ne prestajem da mislim na scenu od juče." - zagrlio me je.
Ja:"Da te Ejmi nije nagovorila ne bi Došao, zar ne?" - pogledao je u pod. - "razumem. Uvek si stavljao fudbal ispred svega, u prvom planu."
Nikola:"Helena, vidi žao mi je, stvarno jeste,ali..." - tad je ušao Ilija, a ja sam brzo ustala.
Ilija:"Izvinite sto smetam." - pogledao me je, a onda izašao.
Nikola:"I dalje ne možeš da ga zaboraviš?" - progutala sam knedlu.
Ja:"Nije tako samo..."
Nikola:"Ne pravi se" - hteo je da izadje.
Ja:"Ne Nikola, vidi moramo da pričamo.!"
Ejmi:"Nikola, Helena dodjite večera.!"
Nikola:"Gladan sam, kasnije ćemo."
°°°
Ejmi:"Sigurno si dobro?" - upitala me po pedeseti put.
Ja:"Da, Ejmi, jesam."-zagrlila me.
Ejmi:"Dobro, samo se brinem, to je sve!"
Pogledam u Iliju, a on je namršteno gledao u moju ruku koja se nalazila u Nikolinoj i nervozno pucao prste. Ljubomoran je. Nasmejala sam se, jer mi je to slatko. Odjednom se pojavi Mina.
Mina:"Zdravo svima, kako steee?!?!?!?!"
Ja:"Pa sad kad si došla...."-Ejmi me prekinula.
Ejmi:"Helena!" - zakolutam očima i prekrstim ruke, kao malo dete na koje je majka upravo vikala.
[mišljenje 👇🏼]
أنت تقرأ
"Zbogom nije kraj", ZAVRŠENA
العاطفيةHelena je devojka koja naizgled ima savršen život, ali da li je zaista tako? Da li će uspeti da pobegne od okrutne prošlosti, koja je proganja? Da li će zbog prijateljstva odustati od prave ljubavi ili će ipak biti primorana na to?
