All About Me

When Lost Come Back

Inspiraciju za ovaj nastavak sam dobila kada je moj brat (usvojen iz doma) došao danas kod mene nakon što se nismo videli devet meseci.

Ponovno viđenja je naravno bilo emotivno, plakala sam kao kiša. Ništa novo za mene stalno plačem. Nisam verovala da mi je toliko nedostajao dok ga nisam videla.

Stojao je ispred mene, umoran od puta i srećan što nas ponovo vidi. Tema je bilo milion, ali prva i najvažnija je bila tema njegovog povratka.

Njega odmalena život nikada nije mazio, kao bebu i malo dete je bio maltretiran od strane babe i tetaka.

Kasnije je očuh pokušao da ga ubije, i tako je on sa dve godine završio u domu a kasnije u uzasnim hraniteljskim porodicama. Tamo su ga tukli, gasili cigarete po njemu i uništavali ga psihički i fizički.

Posle dve godine uzasnog maltretiranja stigao je kod nas. Ja kao najmlađi član porodice sam poželela mlađeg brata ili sestru da imam sa kim da se igram.

Pošto je i mene mama dosta kasno rodila u 36 oj sada rađanje još jednog deteta nije dolazilo u obzir.

Na predlog mog oca, rešili su da usvoje dete i tako učine i mene srećnom a i neko dete.  

Na taj način je jednog letnjeg dana Saša stigao u naše živote. Ne sećam se tačnog datuma i sama sam tada imala osam godina.

U početku mi se nije dopalo dete koje su doveli, bio je plakao i mucao. Nije se činio uopšte zanimljivim a kamoli da će postati više od druga za igru. Vremenom je to malo uplakano dete postalo moj brat.

Kažu neke veze su važne isto koliko i krvno srodstvo. Saša I ja smo pravi primer toga.

Kao deca smo se svađali, tukli, kao i sva deca. Pravili gluposti zajedno i odvojeno, prikrivali jedno drugo i tužili otkucavali jedno drugo.

Što smo bili stariji, malo smo počeli da se udaljavamo ja sam počela da izlazim a on je bio premlad za to, često se bunio i žalio mami.

Moja mama ili kako svi volimo da kažemo naša mama Bisa nikada nije odvojila Sašu od ostale svoje dece. Uvek se trudila da nas drži na okupu i da nas uči međusobnoj ljubavi.

Kada sam upoznala Milana mog sadašnjeg muža, malo sam zapostavila mog mlađeg brata, koji je stalno negodovao zbog toga.

Kada sam ostala trudna u šesnaestoj godini i sama sam bila previše zbunjena ali sam uspela nekako i njemu da objasnim. Od tog trenutka postajemo Ne razdvojeni.

Rođenje Kaje uopšte nije bilo lako zamalo sam izgubila život tog 29 decembra pa je Kaja postala princeza svih nas.

Saša iako mali, pomagao je maksimalno oko bebe, najviše se radovao njihovim rođendanima i kao pravi ujak sve i jedan proslavljao. Dobro imali smo i svojih razmirice i svađa ali ko ih nema. Sve u svemu uvek je bio dobar brat i drug.

Pre devet meseci je došao kod nas i rekao nam da ga njegova prava porodica traži i da želi da ode da ih upozna.

Posle 14 godina ga traže, niko nije hteo da mu uskrati mogućnost da upozna svoju porodicu iako nam je svima bilo jako žao što odlazi.

Svi smo mu poželeli sreću i ispratili ga sa nadom da će uspeti u životu. Moja mama mu je rekla da se pazi da nešto tu nije u redu čim ga traže posle toliko godina.

Ostao je kod svoje prave majke samo mesec dana koja ga je nakon što je utolila želju za sinom kao poslednje govno poslala nazad.

Moja mama koja je uvek želela da od nas svih napravi prave ljude, uspela da mu pomogne da se zaposli u selu u struci i da postane svoj čovek.

Moj brat je naivan i podložan uticaju drugih tako da nakon dva meseca, tetke su ga opet odvele i bilo mu je zaista lepo prvih tri meseca. Pružili su mu skupocene stvari i provod.

Ali naravno sve što je lepo kratko traje, pa su ga poslali nazad u Srbiju uz obećanje da će se vratiti u Austriju za tri meseca.

U Srbiji je bio kod babe koja ga je izgladnjivala i terala na težak rad. Posle je opet bio u Austriji a onda opet u Srbiji i tako ga vozali šest meseci.

Naravno on nama nije govorio ništa o tome dok nije bio konačno izbačen na ulicu pre par dana u sred zime.

Pozvao je mamu koja je planirala da ode po njega ali on se sam vratio danas.

Prvo što sam mu rekla kada se vratio je bilo

"Dugo si bio izgubljen ali sada si konačno tu kući. "