Zovite me Pinokia

0.

Dobrodošli u moj život, pa bar onih nekoliko trenutaka što je ostalo od njega.

Nisu to nešto posebno dobri trenuci, videćete uskoro i sami, zašto onda njima počinje priča?
Možda jer sam mislila da je to kraj mog lažljivog puta. Možda zbog toga što sam u nekom od tih trenutaka odlučila da ,za promenu, budem odgovorna persona i prihvatim posledice svojih nepromišljenih akcija.

A možda zato što mi se ovde ,u ovim trenucima,  život okreće naglavačke ,i to u suprotnom smeru od kojeg sam očekivala da će se okrenuti.

Ali ,takvim trenucima počinju sve dobre priče : onim koji te izbacuju iz koloseka ,ostavljaju te da sam bezuspešno pokušavaš pohvatati konce i imaš čast da iz prvog reda posmatraš kako stvari izmiču kontroli a apsolutno ništa ne možeš da uradiš da to sprečiš, ili možeš da uradiš nešto ali to samo pogoršava sve.

I sve to zbog nekoliko bez razmišljanja izrečenih  reči, gotovo neverovatnu dozu slučajnosti i ,najvažnije, odlukama na čije donošenje utiče strah a ne razboritost.

Sve počinje pozivom.

Vidite, da nije tog poziva ništa se od onoga što sledi ne ni desilo ,moje nepromišljene reči izazvane potrebom da bar izgleda kao da imam život nisu toliko važne da nije tog poziva.

Predosećam katastrofu kada stižem do otvorenih vrata kroz koja vidim mali svetli radni sto i mršavu brinetu za njim.

Pročišćavam grlo.

Telefon na njenom stolu zazvoni.

Muka mi je.

Roze balon od njene žvake puca dok prekida zvonjavu telefona i nastavlja da turpija nokte.

Razmišljam o tome sa se okrenem, spakujem stvari ,promenim ime u Esmeralda i pobegnem negde sa Reksom.

"Direktor me je pozvao."-govorim umesto toga.

Brinete diže pogled na trenutak, dovoljno da vidim koliko je njoj interesantna informacija da je mene direktor pozvao.

"Čekaj. "-kaže mi samo ponovo spuštajući pogled na svoje nokte dok iritantno glasno mljacka žvaku.

Prepuštena čekanju ,a usled slabosti koju osetim u nogama , naslanjam se na okvir vrata pokušavajući da se ne onesvestim ili povratim od straha .

Više osetim nego što uočim prisustvo još jedne osobe u maloj kancelariji.

"Džodžia  ."-obrati mi se ,a zbog neverovatne činjenice da mu prepoznajem glas iako  kao izmišljeni u ušima počinje da mi zuji.

Kada dižem pogled, sve misli osim jedne mi ispare iz glave,vazduh se zgusnuo oko mene i  pritiska me tako stvarajući iluziju da sam pod vodom i da se davim.

Ništa u ovoj apsurdnoj situaciji apsolutno nije moguće da se dešava.

U glavi mi se vrti samo ta jedna misao, ponavlja se iznova i iznova.

Ti nisi stvaran. Ti nisi stvaran ti nisi stvaran tinisistvaran.

Ne može biti stvaran, pa izmislila sam ga zaboga, a ipak stoji ispred mene čekajući da mi zagorča a onda i uništi život- osećam to.

Zar ne bi bilo lepo kada bi život dolazio uz priručnik? To bi mnogo olakšalo stvari. Sada bih prosto našla poglavlje 'Za lažljivce' a onda i deo sa naslovom 'Šta raditi kada izmisite osobu pa se ispostavi da je ona stvarna? "

Ako mi je neka uteha, priručnik gotovo stoprocentno ne bi očekivao da će se desiti ono što se desilo. Nisam ni ja ,ako smo već iskreni.