Zovite me Pinokia

2.

"Govori. "- navaljuje Lara čim sedam za svoj sto, pošto sam odmahnula glavom na Ninino pitanje i iscupkala  do njega.

"Dakle, znate onaj sastanak odbora. ..?"

"Ne. "-govori Nikolina prilazeci mi pa se naslanja na moj sto zadnjicom. "To nas ne zanima. "

"Nimalo. "-potvrđuje Larisa spuštajući svoju stolicu preko puta mene pa pokazuje na moj telefon. "Pričaj nam o njemu. "

Spuštam pogled na telefon, grizući se za usnu. Razmišljam kako ovome da pristupim. Takođe razmišljam o otkazima.

"Stvari konačno postaju ozbiljne? "-pita Nina.

"Kakav je?"-ubacuje Lara gotovo u isto vreme.

Uzdišem polu glasno , nasmejem se ponovo pa tek onda dižem pogled ka Larisi odlučujući da odgovorim na njeno pitanje, jer je lakše.

"Savršen. "

"Kako izgleda? "-navaljuje ona.

Ne preteruj. Bez previše detalja.

"Visok. Zgodan. "-to je dovoljno određeno?

"Plavušan?"

"Tamnokos. "-ispravljam je odmah.

"Onda plavook. "-sad se i Nina ubacuje u pogađanju.

"Zelenook. "- u nekom trenutku, možda baš ovom odlučujem da govorim sve suprotno od njihovih pretpostavki.

"Ma hajde, skromna devojko. Pričaj nam sve."-Larisa se pući ,nezadovoljna mojim skrtim informacijama, pri čemu izgleda neverovatno slatko.

"Nema tu neke priče. "-govorim slažući ramenima.

Hoće li im to biti dovoljno, bar za sada?

"Pričaj! "-nareduju u glas.

Očigledno ne .

"Pa, izgleda savršeno, rekla sam. "-počinjem nesigurno jer znam kakva sam kad počnem da izmišljam. Njih dve mi odmah pokazuju da nastavim.

"Pomalo zatvoren tip osobe, zna biti veoma duhovit, veoma je pažljiv. Odličan sa simboličnim sitnicama. Znate, kao znaci pažnje. Na primer, kupio mi je tu preslatku ogrlicu koju--" -moram zastati iz dva razloga, prvo: kao i uvek sam se prebrzo previše unela u priču, a drugo:  nemam nikakvu ogrlicu pogotovo ne slatku i simboličnu  jer ih uopšte ne nosim. Zato nastavljam pažljivije:- "....Koju sam nažalost izgubila. "

"To zvuči lepo."-Lara me skoro prekida, blago se mršti kao da traži prave reči- "Ali pomalo. .."

"Obično. "-pomaže joj Nina.

Obično? Zar to nije dobro?

"Nije nimalo običan. "-govorim trudeći se da zvucim odbrambeno jer pretpostavljam da bih tako trebala da reagujem .

Ustvari, nemam ništa protiv običnog momka.

Bolje obični nego izmišljeni.

"Veoma je poseban." -dodajem.

Imaginarni je prava reč.

"Kako poseban? "-navaljuje Larisa.

Otkud bih ja to znala, upravo izmišljam celu stvar.

Nasmejem se zagonetno, kupujuci vreme ,zbog Čega njih dve deluju još radoznalije. A to nije ono što sam htela postići, baš suprotno. Hoću da prestanu da me ispituju.

"Neka mračna tajna? "-Nikolina se naginje ka meni spuštajući malo glas.

"Zar svi mi nemamo neku tajnu?"-odgovaram pitanjem slažući  ponovo ramenima- "Ali,ne bih rekla. "