Zovite me Pinokia

8.

"MAČKA"-

"Pretvaraš se u mačku? "-pita privlačeći mi pažnju iako sam upravo hvatala vazduh kako bih ovaj put bez gušenja i zastajanja mogla brbljati kao navijena o malom šarenom mačetu.

Ono što mi zapravo privlači pažnju je to što zvuči iznenađeno.

Poznajem ga dovoljno dugo, sat vremena manje- više, i prilično sam sigurna da sam već zaključila da ga ništa ne može iznenaditi.

"N-ne. "-promucam, što je ogromna greška jer sam onog trenutka kad sam otvorila usta osuđena na milost i nemilost sopstvenog jezika. Skrećem pogled ,nesvesno, i uhvatim samu sebe da se spreman da lažem -"Mislim, DA! "-

Tišina usledi, toliko koliko mi treba da zaključim da je bolje da prekinem sa ovim.

Ali to ne uradim, podrazumeva se.

"I onda moram da radim te sve stvari što mačke rade.Hm, jurenje miševa, znaš, po kući celu noć. "- samoj sebi zvučim kao apsulutni retard, i umesto da prekinem sa izlivom bujne mašte trogodišnjeg deteta ja nastavljam. -"Jednom sam otišla, iz najbolje namere naravno, kod te moje komšinice da i nju oslobodim tih stetocina. Prvo me je zamalo udario kamion dok sam prelazila put a onda sam i shvatila da kučka nema nijednog jedinog prokletog miša u kući a i sipa otrov u činiju sa mlekom na njenoj terasi. Imala sam sreće, mada moram reci da ispiranje želuca uopšte nije prijatno. "

Zastajem jer moram, ostala sam bez vazduha a i vidim par cipela u gornjem uglu mog vidokruga i shvatam da je lik sasvim sigurno ustao i došao do mene. Preko volje dižem pogled i iako je njegov izraz lica potpuno bezizražajan šaljem mu telepatijom misao,naređenje,   da me ne ubije.

"A tu je i onaj užasni problem sa kuglicama dlaka. Veoma neprijatna i grozna stvar. "-dodajem jer postajem nervozna postajuci svesna činjenice sa ne posedujem telepatiju.   

A onda me, samo tako ,nešto udara po sred čela. Nije to snažan udarac, više me iznenadi ,pa dižem ruku do čela jaucuci.

"Ti si...."-govori direktor dok me zaobilazi i kreće ka vratima "Apsolutna ludača. "-

"Ko mi kaže. "-promrljam sebi u bradu trljajuci čelo do pokušavam da shvatim šta se upravo desilo kad čujem nešto što me prepadne još više- lik se smeje.

Zaista smeje, kao da se zabavlja i za promenu mi se učini kao divna osoba.

Što me podseti da nije.

I da mi je upravo lupio cvrgu! ? Ko još to radi? I šta to uopšte znači? Koji đavo se dešava sa celim mojim životom?

I zašto, zaboga, ne nađe pravu devojku, ne verujem da mu treba pomoć oko toga sa tim smehom, i onim osmehom ,i ...pa celim izgledom.

Doduše, prilično sam sigurna da treba da potraži stručnu pomoć sa tim svim njegovim ekstremnim promenama raspoloženja.

A meni je potrebno čudo razmera Isusovog vaskrsenja.  Ili to ili Armagedon.

Moj možda najveći problem ,osim laganja, je što jednostavno ne mogu mrzeti. Ne mogu mrzeti ovog čoveka što okreće situaciju u svoju korist, svejedno koje metode koristi.  Budimo realni, ja jesam sama kriva što se nalazim u ovoj situaciji, ne samo ja već i on, zar mogu da ga krivim što je koristi? To ga, doduše, ne čini nimalo manje ludim.