Zovite me Pinokia

15.

Petak.

Poslednji dan radne nedelje.

Onaj posle kojeg sediš dva dana kući u pidžami i maziš se sa mačetom, čitajuci knjige i skrolujući
Pinterest, gledajući fotografije budući da ne praviš iste, sve dok ti u kuću nepozvana upadne najbolja prijateljica izvuče te napolje po ciči zimi da idete na sladoled. Koji ne voliš.

Jedva čekam.

Ali što više čekam, pet sati izgleda sve dalje a mi svi sa sedmog smo do guše u poslu.

Naime, idu Božicni i novogodišnji praznici, a odmah posle njih taj ogromni miting , i bukvalno sve mora biti sređeno do 24-tog , što je za nedelju dana.

Pa šaljemo zahteve , održavaju se sastanci na svakim spratovima pojedinačno, jurimo od jednog šefa do drugog i tako u krug, šaljemo kopije ostalim ograncima firmi ko zna gde, čekamo i prosledujemo odgovore , kucamo milione imena ,sa svojim +1, na 'pozivnicama', a onda čekamo i odgovore istih da bi naravno onda ta imena stavili na listu. A to je samo današnji raspored.

Ne znam koji idiot je odredio datum za miting ali je stvarno zao. Moguće da je moj dečko.

Kojeg, kad ga spominjemo ,nekim veoma divnim čudom ni danas nisam uopšte čula.

Dimitri je postao nemoguć od onog događaja sa novinarima, tako da mi je veoma drago zbog toga. Iako sam mislila da ne može biti gori posle onog događaja sa sastankom. Nešto mi se baš nižu fenomenalni događaji.

Doduše, danas ne znam gde mi je dupe a gde glava, a kamoli gde mi je telefon.

Beše negde u toku pauze za ručak, znam jer sam gurala sendvič u usta noseći još dva za Ninu i Laru, u isto vreme usput noseći neke retardirane statističke podatke za treći sprat koje sam slučajno ponela sa sobom do kioska. Doduše, i sendviče sam takođe slučajno ponela.

U svakom slučaju, stojim ispred lifta čekajući dok se sat vremena otvara kad Nina izlazi iz njega sva sijajući.

"Hej, pa ja sam kupila se--"-počinjem ali ona mi odmahne rukom lebdeći ka vratima.

Okrećem se za njom zbunjeno, a onda mi sendvič zamalo ispadne iz usta kad vidim kako uleće u zagrljaj nekom polu ćelavom, a ako uopšte ima kosu onda je sigurno plava, liku koji izgleda kao jedan od onih ogromnih rvača i predvodnik neke bande u isto vreme.

Ogroman je.Nina, previsoka za prosečnu ženu, još na štiklama mu jedva dođe do brade.

I strašan je.Veoma strašan.

Da zovem pomoć?

A onda mi sve poispada iz ruku jer se lik saginje i diže je u vis, okrene oko sebe a onda je spušta nazad na pod i neverovatno pažljivo poljubi.

U tom trenutku shvatam : to je njen budući verenik? !

Šta devojka poput Nine radi sa likom sa izgledom poput takvog?

Skupljam papire i kesu sa sendvičima najbrže što mogu a kad sledeći put dižem pogled u potpunosti mi bude jasan odgovor na moje pitanje.

Lik je drži kao malo vode na dlanu, a gleda kao da je Bog licno. Obožava je, to se vidi iz aviona.

Ne gleda je 'ala si sexy' pogledom, taj pogled se pre može opisati kao 'uradi ću sve za tebe ma koliko glupo izgledao jer te volim, baš takvu kakva jesi'.

Ah, da mi je sad neka kamera pri ruci, jer upravo gledam u moju 'Priču'.

I samo tako, meni suze grunu na oči. Iz čista mira.

Ja sam romanticna duša, ali nisam od onih osoba koji zacmizdre gledajući ljubavne filmove ili javne prosidbe ili tako nešto.

Ja verujem u pravu ljubav . Samo, ne nisam stoprocentno uverena da ona postoji.