Zovite me Pinokia

10.

Ovo je lako. Mogu ja to. -mislim, kao i svako jutro u prethodnih mesec dana, kada zastajem ispred lifta pošto dobijam nezaobilazni 'ljubim te u vazduh' pozdrav od Dejne recepcionerke kojoj i dalje ne znam prezime.

Iskreno govoreći, utrčala sam u zgradu bežeći od visoke plavuše sa bljestece crvenim karminom kad mi je zamalo gurnula mikrofon u grlo. Ali navikla sam na to.

Pa recimo da jesam.

Lažem.  Panika me uhvati kad god vidim da neko ,bilo ko, stoji besposleno ispred zgrade i ne usuđujem se da izađem iz nje.

"Džo. "-doziva me neko pa shvatam da i dalje stojim ispred, sada otvorenog, lifta.

Okrećem se ka osobi koja mi se obratila, na trenutak joj ne prepoznajuci glas i kada vidim visokog tamnokosog muškarca kako mi sada zabrinuto prilazi odahnem sa olakšanjem.

"To si samo ti."-kažem .

"Pa,ćao i tebi. "-promrmlja pa me pogura u lift.

"Izvini, Teo. Zamislila sam se. Baš mi je drago da te vidim. Kako si?Šta ima?" -

Teo je zapravo prva osoba sa kojom sam razgovarala ovde. Sat vremena pošto sam došla prvi dan na posao , neko mi je uvalio da iskopiram 500 primeraka neke statističke  enciklopedije (rekla bih po debljini naslaganih papira) ne trudeći se da mi objasni kako se uopšte pali fotokopir. 

Teo je naleteo na mene dok sam urlala histericno na fotokopir mašinu jer je uporno katapultirala bilijarde praznih listova svuda po prostoriji.

U svoju odbranu, tada nisam imala pojma da je ta mašina toliko prastara da je gotovo antikvitet i da je niko ne koristi .

U svakom slučaju, i on je počeo da urla jednako glasno i na kraju smo šutirali mašinu dok nije prestala da radi šta god da je radila. A onda smo bar pola sata skupljali papire koji su odleteli i na hodnik.

To traumatično  iskustvo nas je odmah zbližilo- rekli bi kasnije svakom ko bi bio dovoljno glup da pomene papire, fotokopiranje, Tea, mene , šutiranje ili vikanje.

A onda sam počela da se 'družim'  sa Ninom i Larom pa se jadan Teo istraumirao i od žena.

Počinjem da se smejem prisecajuci se njegovog izraza lica kad me je video tog dana ne shvatajući da mi on upravo nešto govori.

"Kad smo kod toga, moram nešto da ti kažem." -njegov ozbiljni ton me trgne iz misli.

"Ha?"-govorim glupo gledajući ga isto tako.

Međutim, Teo gleda u vrata lifta koja se upravo otvaraju i ispravlja se pa klima glavom.

"Direktore." -

Oh ne.

"Dobro jutro. "-govori ovaj svojim najboljim ja-sam-divna-ljubazna- osoba- uopšte-nisam-psihopata tonom "Džo, čekao sam te."

Karlington propušta Tea da izađe iz lifta a onda on ulazi u njega.

"Gladan sam ."-kaže kada se lift pokrene .

Uzdišem.

Naravno da je gladan, on je uvek gladan.

"Pa me vodiš na doručak, pratiš me da ti odem po doručak ili si u narednih deset sekundi pošto si rekao 'Džo, čekao sam te' zaboravio da sam i ja tu ?."

Ako bih ja trebala da pogađam rekla bih da je odgovor broj tri tačan.

"Ne. " -kaže samo.

Uzdišem opet, recimo da sam i navikla na njegovo potpuno izopačeno ponašanje i recimo da me uopšte ne nervira. A sad recimo da opet lažem i da želim da se ubijem kad god samo pomislim na njega.