Zovite me Pinokia

27.

Ćutimo skoro dvadeset minuta u kolima, a imam bar još deset do kuće. Gledam kroz prozor fokusirana na pokušaje da mojim nepostojećim moćima umanjim pulsiranje bola koje postaje sve jače.

"Nisam ništa lagala. Sinoc. "-kažem, u pokušaju da skrenem misli sa toga da mi je od jačine bola sada muka ,prosto moram.

Iako u principu ne vidim zašto bih morala.

"Izgleda da nisi."-dobijam odgovor gotovo istog trenutka. "Ali laž je, kao i istina stvar perspektive. "

"Slažem se."-

"Slažeš se?"-

"Da."-klimam glavom -"Iz tvoje perspektive, ti si , dakle,gad? "-

"Odakle ti ta budalasta ideja? "-kaže tonom koji me najviše asocira na nadurenost .

"Od tebe. "-nasmejem se kad me pogleda namršteno uprkos tome što se pulsiranje sada raširilo i do moje glave -"Ja se ne sećam da sam pominjala ništa o gadovima. "

Ćuti, mislim sa pokušava da shvati šta govorim.

"Mislim da jesi. "-kaže na kraju.

"Ne, nisam. Vidiš, jedan od mojih najvecih problema je što verujem u ljude. Čak i kad je to veoma veoma teško pronaći u njima. "

"Ljude...u ljudima? "-mislim da mi se ruga sada.

"Baš tako. Shvatio si."-naslanjam glavu na sedište.

"Veoma naivno od tebe."-kaže.

"Aha, znam.Tako izgleda. "-zatvaram oči nadajući se da se neću onesvestiti ili ,još gore, da ne zaspim.

"Ali kako je u stvari? "-čujem da govori posle nekoliko trenutaka.

"Rekla bih 'motivaciono'"-to me trenutno podseca na Doru i njene pretnje smrcu tako da odjednom poželim da trcim kao da mi život zavisi od toga.

"Motivaciono?"-ponavlja.

"Neće to razumeti neko ko samo vidi najgore u ljudima. "-

"To sam, pretpostavljam, ja."-

"Sam si to rekao. Zašto bih ja tebi pomagala, osim ako ne želim da iskoristim to da te ucenjujem za nešto što meni treba ili očekujem nešto zauzvrat, zar ne?"-

Ćuti pa ja nastavljam.

"Uostalom, isto tako si postupio, pre toga. Nisi imao koristi od toga da priznam istinu, pa si me ucenio nakaradnom pricom.Da li sve ljude i postupke etiketiras na osnovu svojih loših osobina?"-

"To što si upravo rekla nema nikakvog smisla. "

"Naravno da nema. Jer ne želiš da razumeš šta govorim. "-mrmljam -"Ali to je u redu, valjda. I otišli smo predaleko.Samo sam htela da kažem da ne mislim da si gad. Verovao ti ili ne."-

"Biram. .."-

"Nije me briga šta biraš. "-prekidam ga otvarajući oči u isto vreme jer mrak ispod mojih kapaka počinje da se vrti unutar moje glave -"Ne možeš da biraš u šta ceš da veruješ, na kraju krajeva.  Rekla sam ti da radiš šta hoceš, ne zanimaju me tvoji motivi niti mišljenje. "

"Onda je odgovor na pitanje : nastavljaš predstavu zato što ne veruješ da sam gad?"-pita pomalo skepticno.

"Jok. Vec zato što sam vec na fejsu stavila da sam u vezi. "-

Tišina.

"Ti..."-počinje,zastaje pa proba od početka-"Ti to ozbiljno? Šta je sa svim onim moralnim pridikama i sranjima?"-

"Ona ne važe za mene. Kao ni tvoje za tebe. "-slažem ramenima.

"Lažeš."-

"To mi je opis,pa,života. "-kažem mirno. "'Lažov. ' "

"Pogledaj me."-kaže odjednom.

"Koji đavo bih te gledala? !"-mrmljam.

"Da vidim da li lažeš."-pruža ruku pokušavajuci da me uhvati za lice ali se izmičem unazad oslanjajući glavu na prozor.

"Gledaj, donosim i kupujem ti prokletu hranu, tako ljudi veruju da ko zna šta radimo, voziš me kuci što znači isto, pretpostavljam. "-zastajem pokušavajući da se setim gde sam krenula sa ovim i na kraju mi uspeva-"Ne moram da lažem uopšte. "

"Nisam govorio za to."-gunđa ljuto pa me pogleda oštro ,i dalje slobodnom rukom pokušava da me uhvati za lice -"I plati ću ti za hranu. "

"Ne trebaju mi tvoje proklete pare! "-udaram ga po ruci

"A meni ne trebaju tvoja retardirana saosecajnost, sažaljenje i ostale usrane emocionalne gluposti! "-vikne on i lupi snažno rukom o volan, pri čemu zatrubi slučajno.

A čak ni ne gleda put, već mene. Iako ne vozi prevelikom brzinom, ova je sasvim dovoljna da ako nešto udarimo. ...

Pogled mi, refleksno odlazi kroz šoferku.

"KOČI! "-viknem.