Zovite me Pinokia

9.

U prošlom delu- --"To je..."-počinjem pa zastajem jer nemam pojma šta sam htela reci "Oh, dodavola, odkad stojiš tu?"

Posle vekova i vekova čekanja, konačno idemo dalje.

~~~~

"Nekoliko minuta. Bio sam u kupatilu kad si ušla . "-govori potpuno opušteno.

Zar ima svoje lično kupatilo? Blago njemu.

"Oh."-kažem samo.

Glupačo.

"Imam i ja jednog takvog, nažalost."- čujem da govori ali me trenutno ne zanima.

"Zašto si me zvao ovde? "-govorim u isto vreme,prekrstim ruke i odlučujem da se pravim da se ništa nije desilo.

"Možda si negde videla moju sliku ili tako nešto. "-kaže sad dižuci pogled na mene.

"Št-"- treba mi tren da shvatim o čemu priča -"Oh, ne,nisam. Prvi put u životu sam te videla tu ispred kancelarije. Prisluškivanje tudih razgovora je nepristojno, inače . "

"Gladan sam. Donesi mi nešto da jedem."- odgovara a ja se mrštim kad shvatam da to nije odgovor jer nema nikakve veze sa onim što sam ja pričala  . On se odaljava od stola i odlazi do police pa , bar tako izgleda,  razgleda šta ima na njoj.

"Mene si čekao da bi jeo? "-mrmljam sebi u bradu ali kladim se da me je čuo .

"Imaš još dvadeset minuta do kraja pauze. "

On izgleda ignoriše apsulutno sve što ja izgovorim. Budimo iskreni, i sama bih sebe ignorisala da mogu, ali opet.

"I iznesi ovo smeće  napolje. "-sad pokazuje na buket na stolu dok ja samo zurim u njega a utroba mi se za to vreme diže u usta.

"Nisam. Ti.Ja.Rob. "-govorim kroz stisnute zube.

Nekome je izgleda za danas dosta. Taj neko sam ja, ako nije jasno. Ponekad, ali samo ponekad sam se pitala kad će moja brzopletost da mi dođe glave.

Dobila sam odgovor na to pitanje, zar ne?

Pogleda me onim tiraninskim pogledom koji sam zaboravila, do sad.

"Nisi? E, pa onda se smesti udobno i gledaj kako mi slucajno izlece istina pred svima koje poznaješ. "-krece ka vratima.

"Ubicu te."-režim ili je možda bolji opis cvilim.

"Rekla si nešto? "-pogleda me preko ramena, mrtav ozbiljan.

"Da ,jesam. 'Šta ti se jede?' "-

Nasmeje se, tako da na tren moje jadno romanticno telo bude prevareno i srce mi poskoci u grudima. A onda se razum ubacuje, shvatajuci ko je ispred mene.

To je bio jedan čudan  trenutak, zaista. Ali prolazi brzo, hvala svim svecima .

"Kreci, šta cekaš? "-cujem kao iz daljine.

I shvatam da nisam čula odgovor na pitanje šta mu se jede iako je vrlo moguće da je odgovorio.

Požurim do stola, po buket, a onda izjurim iz kancelarije.

Dobrodošli u moj život. Ili bolje reci pakao od istog.

*
"Pričaj.  "- čujem  iza leđa . "Baš me zanima. "

Upravo sam provela pola svog radnog vremena vodajući direktora okolo ,upoznavala ga sa svima na našem spratu . Mogla bih ,da sam optimističnija, reci kako bar nisam ceo dan kopirala papire, ali ovo je mnogo napornije. Lik je pun pitanja na koje nemam odgovor osim ako ne želim ispasti izdajica , poput onog 'A  zašto otvaraš taj prozor? ',  ili poslednjeg: 'Zašto su samo ta vrata zatvorena ?'